Вук Стефановић Караџић

 

Два су основна правца рада Вука Караџића:

  1.  реформа књижевног језика и правописа и
  2.  сакупљању народних умотворина

 

Родио се у Тршићу код Лознице у породици која се била доселила из племена Дробњака под Дурмитором и која је наставила да користи свој источнохерцеговачки, ијекавски говор. Школовао се с прекидима.

1804. године  био је писар у Првом српском устанку код војводе Ћурчије. Одатле је понео јаку националну свест и слободоумље.

После пропасти Првог српског устанка прелази у Аустрију, и тамо 1813.  у Бечу пише текст о пропасти Првог српског устанка, који долази у руке Јернеју Копитару, Словенцу, чиновнику Дворске бечке библиотеке и цензору словенских књига у Аустрији. (Цензор проверава и одобрава књиге словенских аутора за штампање.) Копитар је био поборник народног језика у књижевности, заинтересован за народне умотворине. Уочава Вуков дар и подстиче га на сакупљање народних умотворина. Тада почињу сарадњу која ће трајати до Копитареве смрти 1844. године.

1814.  Вук објављује:

“Мала простонародња славено-сербска пјеснарица”, прва штампана збирка српских народних песама и

“Писменицу сербскога језика по говору простога народа писана”, прву граматику српског језика. Писменицу је штампао Мркаљевом азбуком, на рускословенском језику. Написана је по угледу на “Словенску граматику” Аврама Мразовића.

 1818.

први “Српски рјечник  истолкован њемачким и латинским ријечима”. Вук се ослањао на сопствено знање српског језика, а српске речи је на немачки и латински превео Копитар). Речник садржи преко 26 000 речи, већином из Вуковог завичаја. Вук намерно није узимао речи из књига, већ само оне које је чуо у народу. Тај је речник веома богат изразима из сеоског живота, а мало има апстрактних појмова.

Штампан је новом, Вуковом ћирилицом, увео је слова љ,њ,ђ, ћ, џ, ј из латинице. Увео је и нови правопис, по којем се пишу она слова која се стварно изговарају.

Рјечнику је прикључио и “Српску граматику”, писану народним језиком, новим правописом. Од ње почиње нормирање књижевног језика.

1818. године српски народ добија свој књижевни језик који је у основи народни. Сада предстоји битка за његово усвајање. 

  1. г. излазе 3 књиге “Српских народних пјесама”, које су доказале да се народним језиком могу писати уметничка дела.

Вук је  1836. издао “Српске народне пословице” и у њима по први пут слово Х увео у азбуку. Изоставио је и ијекавско јотовање. А увео је и екавски изоговор у нека своја дела.

 

  1. се сматра годином Вукове победе.  Те године излазе 4 дела:

“Песме” Бранка Радичевића, уметничка лиика

Вуков превод “Новог завјета”, филозофска епика

“Горски вијенац” Петра 2. Петровића Његоша, епика

“Рат за српски језик и правопис”, Ђуро Даничић, расправа

Ђуро Даничић издаје “Малу српску граматику”  и “Српску синтаксу”,  “Рјечник из књижевних старина српских”, а превео је и “Стари завјет”.

  1. излази други “Српски рјечник”, има преко 47000 речи (многе из Дубровника и Црне Горе). Вук је овај пут изоставио је непристојне речи.

У 19. веку питање књижевног језика је актуелно и код Хрвата. 1850. године на Бечком књижевном договору, састају се представници хрватске и српске интелигенције и потписују договор о развоју заједничког књижевног језик.а Са српске стране договор потписују Вук и Даничић, са хрватске Мажуранић и Људевит Гај.

Званично су Вукова ћирилица и правопис прихваћени 1868. године, четири године након Вукове смрти. 

Крајем 19. века, Хрвати усвајају вуковски језик као свој књижевни језик, који се у заједничкој држави зове српскохрватски или хрватскосрпски .Тада су Срби почели да се служе и латиницом.

Новосадски књижевни договор 1954.г. Хрвати нису никад заиста прихватили. Распадом Југославије 1991. године, из српског језика су се развили и хрватски књижевни језик, и бошњачки (језик босанких муслимана) и црногорски.

Више о Вуку погледај на Ризници српској.