Историја словенске писмености

Развој српског језика и писма, Историја језика ,

Подела језика

 

Прасловенски језик

Словени су након доласка на Балкан  затекли романско становништво на Балкану и преузели многе њихове  речи. Настаје тако што  византијски цар Михаило шаље 863. године у Моравску (Чешка) по захтеву моравског кнеза Растислава Ћирила и Методија, Грке из Солуна. Они стварају  прво словенско писмо – глагољицу, по угледу на грчко писмо. Тако настаје  старословенски језик по угледу на грчки језик и грчку конструкцију реченице.

 Прасловенски  је језик свих Словена, сматра се да је имао 20.000 речи. То је некњижевни језик, јер на њему нема писаних споменика.

Речи из прасловенског језика данас у употреби: жито, пшеница, раж, јечам, овас, просо, тиква, диња, репа, грах, копати, орати, сејати, косити, жети, млети, брати, плуг, рало, срп, коса, мотика, лопата, виле, жрвањ; крава, бик, свиња, коњ, ждребе, овца, јагње, коза, стадо, напасати, риба сом, штука, пастрва, клен, удица, мрежа, ости, вуна, лан, конопља, ткати, шити, кројити, прести,јабука,к рушка, шљива, вишња, орах, лешник; железо, олово, средбро, злато; саонице, седло, возити, јахати.

Речи преузете од романског становништва и из локалних дијалеката латинског језика: босиљак, ловор, ротква, дуња, јегуља, мазга, мрамор, врт, конопац, сапун, уље,врч.

Словени су на новим територијама били изложени културним и верским притисцима околних народа. Западни Словени су се нашли на удару Франачке и германских држава. Зато је кнез Растислав, владар Моравске (данашња југоисточна Чешка) упутио византијском цару Михаилу молбу да му пошаље мисионаре који би хришћанство ширили на словенском језику. 863. године Константин  Филозоф (Ћирило) и Методије, учени Грци из Солуна долазе у Чешку. Константин и Методије су познавали језик Словена из околине Солуна.

 

Ћирило и Методије (грч. Κύριλλος και Μεθόδιος, стсл. Кѷриллъ и Меѳодїи) су били грчка     браћа из Солуна, који су ширили писменост ихришћанство међу неписменим Словенима у Великоморавској кнежевини и Панонији.Својим радом они су помагали културни напредак Словена због чега су остали упамћени као „словенски апостоли“.Они су направили глагољицу, прво писмо Словена.Након њихове смрти њихови ученици су наставили њихов просветитељски рад.Православна црква их слави 24. маја.

Младост

Ова два брата су рођена у Солуну (Ћирило је рођен 827. или 828., а Методије 815. или 820. године).Вероватно су били грчке националности, али су, пошто је Солун био окружен Словенима, научили словенско–македонски дијалект.Ћирило је,  према књизи ,,Живот Ћирила”, био најмлађи од седам браће и његово крштено име је било Константин.Методијево крштено име је било Михаил, а име Методије је добио када се замонашио на планини Улудаг, у северозападној Турској.Њихов отац Лав био је високи византијски војни заповедник (друнгар), а њихова мајка Марија је можда била Словенкиња.Њихов отац је преминуо када је Ћирило имао 14 година и министар Теоктистос, који је био Логотет поште, је постао њихов старатељ. Најранију младост су провели у Солуну, који је у то време био окружен Словенима. Методије је постао управник једне архонтије у источној Македонији, док је Ћирило, који је одрастао на царском двору, након завршених филозофских и теолошких студија био постављен за библиотекара Аја Софије (цркве Свете Премудрости) уЦариграду и учитеља филозофије на цариградској високој школи.

Деловање[уреди]

Године 851. Ћирило је, због свог познавања арапског и хебрејског језика, постао члан византијског посланства арапском калифу у Самари да би са арапским теолозима расправљао о принципу Свете Тројице и да би побољшао односе између абасидског калифата иВизантије, а 856. у доба политичких и црквених трзавица, Методије је напустио свој положај архонта и повукао се у манастир на планину Улдаг звану мизијски ,,Олимп” у Малој Азији. Мало касније је за њим дошао и Ћирило.Њихово писмо се звало глагољица

Међутим, по налогу византијског цара Михаила III и Патријарха Константинопоља Фотијуса, оба брата су 860. отишла као мисионари међу турско-татарске Хазаре у јужној Русији да би спречили ширење јудаизма.Ова мисионарска мисија је била неуспешна, пошто је касније хазарски Каган поставио јудаизам као националну религију.Непосредно након повратка из Русије Ћирило се запослио као наставник филозофије на цариградској високој школи, а Методије je постао игуман у манастиру где је пребивао.Две године након мисије у Русији (860. године) браћа су ангажовани за нову мисију код Словена. Наиме, 862. посланство моравског кнеза Растислава затражило је од цара Михаила епископа и свештенике који ће проповедати на словенском језику хришћанску веру. Задатак је био велики и деликатан. На подручју простране Растислављеве државе хришћанство су ширили франачки свештеници из регенсбуршке и пасавске бискупије. Бојећи се њиховог политичког утицаја, Растислав је у Византији тражио ослонац против цара Лудвига Немачког, испод чије се власти жестоком борбом истргао. Растислављева концепција је ишла за тим да самостална моравска црква с домаћим клером и властитим литургијским језиком постане брана сваком страном утицају.

Византија је удовољила Растислављевој жељи и послала му Ћирила и Методија. Браћа су се за овај посао озбиљно спремила: Ћирило је саставио прво словенско писмо (глагољица) и на језик македонских Словена из околине Солуна (који су од детињства добро знали) превели су најнужније црквене књиге. На тај начин су створили први словенски књижевни језик и поставили темеље словенској књижевности. Године 863. браћа су кренула на пут и 864. су стигли кнезу Растиславу који их је гостољубиво примио. Успех њихове мисије, многобројни ученици и народне симпатије изазвали су реакцију латинског клера. Против словенских мисионара је почела подмукла борба. Главни аргумент противника словенске литургијебила је тзв. тројезична теорија према којој постоје само три света језика на којима се могу вршити верски обреди: хебрејски, грчки и латински.

Након трогодишњег боравка у Моравској, браћа су пошла на пут како би епископ замонашио Методија и нове словенске свештенике. Дошавши у Панонију, неко време су се задржали на двору кнеза Коцеља како би га упознали са својим радом на словенској црквеној књизи. Стекавши и ту много ученика, пошли су у Венецију, где су морали да воде оштру полемику с тамошњим „тројезичњацима“. Одатле нису кренули за Цариград, где је уморен цар Михаило, а власт је преузео Василије I Македонац, већ су отишли у Рим. Папа Хадријан је у словенским мисионарима видео добре помагаче у борби против осиљених и непослушних франачких надбискупа и њиховог суверена, те их је свечано примио.

У Риму се Ћирило разболео и убрзо умро. Сахрањен је у Цркви Светог Клемента, где су сахрањене и његове мошти. Папа Хадријан је одобрио словенску службу, а Методија је послао 869. кнезу Коцељу; чак га је приликом његовог другог боравка у Риму посветио за панонског архиепископа. Тиме је требало да западни Илирик буде издвојен из јурисдикције салцбуршког надбискупа и подвргнут директно Риму.

Чим је Методије дошао у Панонију, латински свештеници су га напали као јеретика, а када је стигао у Моравску (где је Растислава збацио његов синовац, њитрански кнез Светоплук) локални бискупи су Методија позвали на свој синод, осудили га и бацили у тамницу, где је остао две и по године. Тек 873. године, на папин налог, Методије је пуштен из тамнице, али је словенска литургија забрањена. Како је Методије ипак наставио своју делатност, те се словенско богослужење све више ширило по Моравској, против њега је подигнута оптужница у Риму, те је 879. позван пред папу да се оправда. Папа Јован VIII, настојећи да не оштети римске позиције у Моравској, потврдио је словенско богослужење булом Марљивост твоја (Industriae tuae) из 880. године. Исто је учинио и цариградски патријарх Фотије 882. године.

Методије је у Моравској превео на словенски језик Библију. Након његове смрти, у Моравској је забрањена словенска литургија, а кнез Светоплук је прогнао његове ученике. Неки од њих су продати у ропство, а неки су успели да се склоне у Бугарску, Македонију, Рашку и приморску Хрватску, где су наставили свој рад.

Преводом литургијских и библијских књига, Ћирило и Методије су ударили темеље словенској писмености. Њихови ученици Климент и Наут су саставили писмо Ћирилицу.

Дан словенске писмености и културе

Код Руса, Украјинаца, Бугара, Македонаца, Словака и Чеха дан светих Ћирила и Методија је културни Дан словенске писмености и културе. Код православних народа обележава се 24. маја сваке године. Код Словака и Чеха обележава се 5. јула.

(преузето са Википедије)

 

На захтев моравског кнеза Растислава преводе богослужбене књиге, “Четворојеванђеље”  – “Књигу по Луки”, “Матеји”, “Јовану” и “Павлу”.

Да би могли да проповедају хришћанство међу Словенима, они су сачинили прву словенску азбуку – глагољицу и превели на словенски језик Четворојеванђеље.

Радили су тамо три године, отишли у Рим да зареде своје ученике, у Мађарској код кнеза Коцеља такође су описменили 50 ученика. Стигли су до Млетака, папа Хадријан Други примио је браћу, одобрио њихов рад, признао словенско богослужење и богослужбене књиге и допустио замонашење.

До тада су се служиле службе само на латинском и грчком, отад и на старословенском језику.Тако је после грчког и латинског, старословенски трећи језик на којем се врше службе у хришћанским црквама.

Методије 870. добија титулу архиепископа Паноније. Овакав рад је сметао немачког свештенству.  Након тамновања, Методије умире 885. године.

 

 Глагољица

Прво српско писмо је глагољица, имала је преко 40 облих, компликованих слова за писање. Име је добила према црквенословенском глаголу глаголати – причати (данас – благоглагољив). Слова су формирана према  грчком унцијалном (свечаном) писму.

 Постојала су два типа глагољице: обла и угласта. Обла се употребљавала у Бугарској, Македонији, Дукљи, Захумљу и источној Босни.

 Угласта се јавља у Хрватској у 12. веку кад се ово писмо губи из употребе код других словенских народа. Користи се и у Истри, Хрватском приморју, Далмацији и на острвима, Кркцу, Цресу и Лошињу, као и у унутрашњост – Лика, Крбава, Босна, ужа Хрватска, Међумурје. Свој процват је доживела у Хрватској у 14. и 15. веку.

Прва штампана књига глагољицом је Мисал из 1483. године. Глагољске књиге су штампане у Млецима, Сењу, Ријеци и Риму.

 Глагољским црквеним књигама ширили су хришћанство у Великој Моравској браћа Солуњани – Констанин (Ћирило) и Методије од 863. до 885. године.

Погледајте сајт који су урадили ученици ОШ “Јелена Ћетковић” 2013. године, “Балканско сазвежђе” и “Историја словенске писмености”

 

Старословенски језик = прасловенски + грчки

За речи које у словенском језику нису нашли, користили су грчке речи, или су правили нову словенску реч по грчком калупу. Из грчког су преузимали и реченичне конструкције. Језик који је створен на тај начин данас називамо старословенски.

Старословенски је први  књижевни језик. 

Три језика “Старог завета” су: латински,  грчки и  старословенски.

 

Старословенски споменици

 На глагољици – Маријино јеванђеље”, “Зоографско јеванђеље”, “Кијевски листићи”, “Асеманово јеванђеље”, “Башчанска плоча”, Синајски псалтир”, 

На ћирилици –”Темнићки натпис”, “Мирослављево јеванђеље”, “Самуилов натпис”, О писменех” Црносрисца Храбра, “Бугарски натпис”.

 

 

Речи преузете из грчког језика: манастир, апостол, тамјан, калуђер, монах…

 

Црноризац Храбар крајем 9. века или почетком 10 века,  пише текст  ” О писменех” или “О словима”:  „Пре тога Словени не имађаху књиге него резама читаху и гатаху погани суште (о многобоштву)“

Глагољицу користе Хрвати до краја 19. века.

Ћирилица

Друго словенско писмо – ћирилицанастала је прилагођавањем грчког писма гласовима словенског језика. Створили су је ученици Ћирила и Методија  (Климент Охридски , Свети Наум и други) и то су  писмо у част Ћирилу назвали ћирилица. Из прва два слова имена Ћириловог изведен је назив.

Настала је на основу грчког унцијалног (уставног), свечаног писма, а допуњена је новим знацима за оне словенске гласове којих није било код Грка. Ти знаци су делимично начињени према глагољским, а делимично према грчким словима.

Првобитна ћирилица је имала 38 слова. Свако слово је имало своје име. Једноставнија је била, па је потисла глагољицу из употребе код Бугара, македонских Словена и Срба. Хрвати су се и даље служили глагољицом све до најновијих дана.  Руси су такође рано примили ћирилицу.

Најстарији сачувани споменици писани ћирилицом су “Бугарски натпис” из 943. године, нађен у Добруџи и “Самуилов натпис” из 993. године, нађен у македонском селу Герману, недалеко од Преспанског језера.

Током времена ћирилица је изменила свој првобитни облик. Постоје четири типа ћирилице:  устав, полуустав, брзопис и курзив. Први ћирилски текстови писани су старословенским језиком.

Реформу српске ћирилице извршио је Вук Караџић 1818. Избацио је сувишне знаке старе азбуке, задржао је 24 слова, увео 6 нових – ј, љ, њ, ћ, ђ, џ. Слово ђ је увео према нацрту Лукијана Мушицког, ј је узео из латинице, љ и њ су већ постојали , а џ је узео из старе румунске и српске ћирилице.

 

Латиница

Латиница – писмо старих Римљана је настало према грчком алфабету. Датира из 6. и 5. века пре нове ере. У почетку је имала 21 слово, а онда је у 1.в.п.н.е допуњена са ипсилон и зед. Оваква латиница се задржала до пада Римског царства.  После 1. века уведена су нова слова:  J, U, W.

Латинско писмо је имало три типа слова – мајускулу – велика слова, минускулу – мала слова и крузив – брзопис. Oво писмо је имало три капитале – квадратну, рустичну и курзивну.

 

Српскословенски језик

Српскословенски језик  је српска редакција старословенског језика и у  употреби  је од 11/12. века до прве половине 18. века. Користила га је православна црква и српска средњовековна држава.

Редакција или рецензија је уношење елемената народног језика у старословенског језика. Језици који настају тако су: бугарскословенски, рускословенски, македонскословенски, чешкословенски и српскословенски.  Све редакције заједно називају се црквенословенски језик.

Српска ћирилица се мења и  од 12. века разликује се од ћирилица других, словенских језика

Најзначајнији рукопис писан српскословенским језиком и ћирилицом  је “Мирослављево јеванђеље”,  с краја  12. века. Писано је крајем 12. века за хумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање. Има преко 350 страна и украшено је са око три стотине минијатура и украсних иницијала.  “О Мирослављевом јеванђељу”

Мирослављево јеванђеље су писала два писара: главни није оставио трага о своме имену, мада су га старији тумачи рукописа називали Варсамелеон, погрешно тумачећи последњу исписану реч у рукопису. У питању није било властито име, већ грчки назив једног од материјала коришћеног при изради рукописа – балзамовог уља. Други писар, који је у два крактка записа на мартинама рукописа оставио сведочанство о своме имену и жељама беше “грешни”  Григорије” дијак (писар).”  

А. Милановић, Кратка историја српског књижевног језика

 

Најважнији жанр тада су била житија – биографије. Прво сачувано житије је  “Житије Светог Симеона” – аутор Свети Сава.

На српскословенском, са примесама народног писани су текстови правне и трговачке намене −  повеље, законици, уговори, пословна писма од 15. века − витешки романи и летописи.

 “Повеља Кулина бана”, крај 12. века је  најстарија ћирилска повеља, издата је дубровачким трговцима и њиховом кнезу. У њој се босански бан Кулин обавезује на мир и пријатељство с Дубровником  и на заштиту Дубровчана. Повеља Кулина бана

Душанов законик”  1349. је најпознатији српски законик, писан на ћирилици, народним језиком са елементима српскословенског. Заснован је на византјским узорима, али прилагођен потребама српске државе. Њиме су одређена права и обавезе и сељака и властеле.

“Први српски буквар” Инока Саве  из 1597. године (Вук за њега није знао).Овде га можете и прелистати!

Српскословенски језик

 Старословенски+ српски језик= српскословенски  – 8 разред

Старословенски + елементи народног српског, руског, бугарског, чешког, румунског, македноског, хрватског = црквенословенски. У употреби у СПЦ до данас.

Редакција или реценцзија је убацивање елемената народног језика у старословенски језик,  с краја 11 до почетка 13.века.

Споменици –”Мирослављево јеванђеље”, крај 12. века, 350 страна + минијатуре. “Житије Светог Симеона” (аутор – Свети Сава).

Народни – повеље, законици, уговори,

Повеља КУлина бана“, крај 12.в, обавезује се да штити Дубровчане, трговце

“Душанов законик” 1349. г.

Од краја  14 до 2. половине 16. века  српски језик је дипломатски језик.

Последњи пише Гаврил Стефановић Венцловић у 1. половини 18. века.

У средњем веку једна од најважнијих књижевних врста била је житије или биографија. Житија су писана српскословенским језиком и у њима су описани животи владара или црквених поглавара. Циљ је био учврстити положај владара који се проглашава за свеца. У  13. веку Стефан Првовенчани пише “Житије СВетог Симеона”, Доментијан “Житије Светог Саве”,”Житије Светог Симеона”, Теодосије почетком 14. века пише “Житије Светог Саве” и “Житије Петра Коришког”.

 

 

Рускословенски језик

Рускословенски   У аустријско-турском рату (1683 – 1699) турска војска није успела да опседне Беч и Аустријанци крећу у снажан противнапад. У борбу се укључио и велики део српског народа верујући да ће на ослобођеним територијама створити своју државу. Када су Турци поново почели да освајају оизгубљене српске територије, плашећи се турске одмазде зато што су ратовали на страни Аустрије, Срби беже преко Саве и Дунава у Угарску (данашња Војводина и Мађарска). Велику сеобу Срба 1690.  је водио  патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић. Са народом беже и калуђери, свештеници, који су наставили књижевни рад у јужној Угарској. Преписивали су црквене књиге које су понели са собом, али су писали и друга дела.На књижевном  језику пишу Јован Рајић, Захарије Орфелин, пишу и на народном и на рускословенском.

Рускословенски је до данас у употреби у СПЦ.

У Угарској су Срби били изложени католичким кутлруним притисцима. Да би се одупрли притисцима, траже од Русије руске учитеље који би ширили православље на словенском језику. 1726. на позив српског митрополита Петровића, долази учитељ Максим Суворов и у Карловцима отвара “Славјанску школу”, а потом и Емануел Козачински, који 1733. отвара “Латинску школу”. Те школе негују рускословенски језик, што је – руска редакција старословенског језика. Рускословенски језик је потиснут у другој половини 18. века, када га замењује славеносрпски језик.

 

Старословенски језик: од 9. до 12. века

Српскословенски језик: од 12. до почетка 18. века

Рускословенски језик: прва половина 18. века

Славеносрпски језик: друга половина 18. века

 

 

Славеносрпски језик

Славеносрпски =рускословенски + српски

Након одласка  руских учитеља, многи писци уносе елементе народног језика у своја дела на рускословенском језику. Средином 18. века настаје мешавина рускословенског и народног српског језика познатог као славеносрпски језик. Славеносрпски или славјаносербски  језик је језик којим пише Захарије Орфелин “Славјано-сербски магазин” 1768. године, Венеција. први магазин на нашим просторима.

Није било граматике славеносрпског језика, па у писању нису морала да се поштују никаква правила. Тада се истиче потреба за стварањем на народном језику. За њу се залаже Доситеј Обрадовић, али се сам никада није у потпуности ослободио рускословенских речи, па и он припада писцима који су стварали на славеносрпском језику. Данашњи аутори школских граматика споре се око тога да ли је његов језик народни са пуно примеса слаевносрпског или славеносрпски са пуно народних речи. Његове текстове је потребно већим делом преводити ученицима, па закључите сами.

Доситеј Обрадовић, “Живот и прикљученија” – народни језик са пуно црквенословенског. Емануел Јанковић, Јован Мушкатировић.

Постоје две  струје.

  1. традиционална- српски интелектуалци и црква, води је митрополит Стефан Стратимировић,
  2. књижевници траже да народни језик буде основа књижевном, Сава Мркаљ 1810,” Сало дебелога јера илити азбукопотрес“. Избацио је 16 слова, увео  слова љ, њ, ђ, ћ писао са меким знаком, Ј као и латиницом, без џ- реформа није успела до краја.

Улога Вука у реформи књижевног језика и правописа и сакупљању народних умотворина – два основна правца.

  1. био је писар у Првом српском устанку  код војводе Ћурчије.

1813. одлази у Беч и тамо пише текст о пропасти Првог српског устанка, који долази у руке Јернеју Копитару, главном цензору за словенске текстове у Аустроугарској. Они се упознају. Копитар је одушевљен Вуковим приказом Првог српског устанка и подстиче га на писање и сакупљање народних умотворина.

1814.  излази “Мала простонародна славено-сербска пјеснарица”, прва штампана збирка српских народних песама и “Писменицу сербскога језика по говору простога народа писану”, прву граматику српског језика. Писменицу је штампао Мркаљевом азбуком. Језик је рускословенски. Вукова “Писменица” из 1814. године! Прелистајте је!

 1818. излази подстакнут Копитарем, први “Српски рјечник”  истолкован њемачким и латинским ријечима (превео Копитар). 26 000 речи, само из народа.

Штампан је новом, Вуковом ћирилицом, увео је слова љ,  њ,ђ,ћ, џ, ј из латинице. Увео је и нови правопис, и поступа по њему.

“Рјечнику” је прикључио и “Српску граматику”, од које почиње нормирање књижевног језика.

Тако је српски народ добио свој књижевни језик у основи народни.

  1. г. Излазе 3 књиге “Српских народних пјесама“, које су доказале да се народним језиком могу писати уметничка дела.
  2. Вук је издао “Српске народне пословице” и у њима по први пут слово Х увео у азбуку. Изоставио је и ијекавско јотовање. А увео је и екавски изоговор у нека своја дела.

 

1847. се сматра годином Вукове победе.  Те године излазе 4 дела:

“Песме” Бранка Радичевића, уметничка лиика

Вуков превод”Новог завјета”, филозофска епика

“Горски вијенац” Петра Другог  Петровића Његоша, епика

“Рат за српски језик и правопис”, Ђуро Даничић, расправа

Ђуро Даничић издаје “Малу српску граматику”, и “Српску синтаксу”, ” Рјечник из књижевних старина српских”, а превео је и “Стари завјет”.

  1. излази  други  “Српски рјечник”, има преко 47000 речи (многе из Дубровника и Црне Горе), изоставио је непристојне речи.

У 19. веку питање књижевног језика је актуелно и код Хрвата. 1850. године на Бечком књижевном договору састају се представници хрватске и српске интелигенције и потписују договор о развоју заједничког књижевног језика. Са српске стране потписују Вук и Даничић, са хрватске Иван Мажуранић и Људевит Гај.

Крајем 19. века, Хрвати усвајају вуковски језик као свој књижевни језик, који се у заједничкој држави зове српскохрватски или хрватскосрпски .Тада су Срби почели да се служе и латиницом.

Новосадски књижевни договор 1954.г. Хрвати нису никад заиста прихватили договор са Бечког књижевног договора.  Распадом Југославије 1991. године, из српског језика су се развили и хрватски књижевни језик, и бошњачки (језик босанских муслимана) и црногорски.

 

Advertisements