Ave Serbia
Tvoje sunce nose sad na zastavama,
ti živiš u besnom ponosu sinova;
Tvoje svetlo nebo poneli smo s nama,
i zore da zrače na putima snova.
Još si uz nas, sveta majko, koju muče;
Sve su tvoje munje, u mačeva sevu,
sve u našoj krvi tvoje reke huče,
svi vetri u našem osvetničkom gnevu.
Mi smo tvoje biće i tvoja sudbina,
udarac tvog srca u svemiru. Večna,
tvoj je udes pisan na čelu tvog sina,
na mač njegov reč ti strašna, neizrečna.
Mlekom svoje dojke nas si otrovala,
u bolu i slavi da budemo prvi;
Jer su dva blizanca što si na svet dala –
mučenik i heroj, kap suze i krvi.
Ti si znak u nebu i svetlost u noći,
kolevka i groblje, u odeći sunca;
Ti si gorki zavet stradanja i moći,
jedini put koji vodi do vrhunca.
Mi smo tvoje trube pobede, i vali
Jovan Dučić
Groteska
Zidajte Hram
beo ko manastir.
Nek šeće u njemu Mesec sam
i plače noć i mir.
A na hram dižite crnu
sfingu naroda mog.
Nek se sve zvezde što jezde osvrnu
za osmeh čudovišta tog.
Zidajte Hram
beo ko manastir.
Nek šeće u njemu Mesec sam
i plače noć i mir.
U hramu nad Milošem i Markom
uokvirte zlatom na oltaru žarkom
pečate plave i rumene,
žute i crne i šarene.
Pečate plave i rumene,
žute i crne i šarene,
ljubičaste i zelene.
Pečate ustava i prava,
zakona i štatuta,
privilegija hiljadu puta,
obećanja i fermana,
pohvala sa svih strana,
naroda mog:
da vidi Bog.
Zidajte Hram
beo ko manastir.
Nek šeće u njemu Mesec sam
i plače noć i mir.
Милош Црњански
Spomen Principu
O Balši, i Dušanu Silnom, da umukne krik.
Vlastela, vojvode, despoti, behu sram.
Hajdučkoj krvi nek se ori cik.
Ubici dižte Vidovdanski hram!
Slavi, i oklopnicima, nek umukne poj.
Despotica svetih nek nestane draž.
Gladan i krvav je narod moj.
A sjajna prošlost je laž.
A ko nas voli, nek voli kamen goli.
Nek poljubi mržnju i mrtve.
Iskopane oči, vino što se toči,
u slavu ubistva i žrtve.
O pravdi i pobedi svetoj nek umukne krik.
Ocevi i braća i sestre behu sram.
Osveti, majci našoj, nek se ori cik.
Raji, riti, dište kosovski hram.
A suncu i manastirima ugušite poj.
Kadife i svile nek nestane draž.
Jauk i groblje je narod moj.
A sjajna prošlost je laž.
Moj narod nije steg carski što se vije,
nego majka obeščašćena.
Znoj i sirotinja i mržnja što tinja
u stidu zgarišta i stena.
Милош Црњански
Sumatra
Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala.
Rastuži li nas kakav bledi lik,
što ga izgubismo jedno veče,
znamo da, negde, neki potok
mesto njega teče!
Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,
dušu nam uvija, sve tešnje,
beskrajnim mirom plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala,
kao, iz zavičaja, trešnje.
Probudimo se noću i smešimo, drago,
na Mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda
i ledenegore, blago, rukom.
Учионица српског језика и књижевности 