Мирослав Антић

Objašnjenje
Sad shvatam:
Nismo došli zadovoljni ko trave
što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore.
Mi smo zvezde što ludo u mrak se strmoglave
i zbog jednog bljeska ne žele da izgore.

Imamo ruke dobre ko pijane laste
da se grlimo plavo i gasimo u letu.
I prisutni smo u nebu što mora da izraste
u saksijama oka ponekom u svetu.

Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog,
sad svako pruža šape i nova čuda traži.
A sve je smešno, i tužno,
i sve je neizbežno,
i ove istine dobre i ove dobre laži.

Prejeli smo se, kažem, i svako ume da sanja,
i svako ume da psuje i ore daljine glavom.
I jednako je u nama i kamenja i granja,
i jednako je u nama i prljavo i plavo.

I svesni da smo lepi isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gmiže, i stigli gde se leti.
I znamo šta smo dali, i znamo šta smo dužni,
i šta smo juče hteli, i sta ćemo sutra hteti.

Poruka


Kad prođu zore, kad zaspe kiše,
i nas odavno ne bude više,
ovo je, moj daleki sine,
poruka za tvog još daljeg sina
i za kćer najdaljih naših kćeri
kroz mnogo nadanja i godina,
za snove šarene i beskrajne,
pegave pahulje budućih zora,
za čavrljanja, kikot i tajne
i za sva pitanja bez odgovora.

Kad svenu zore, kad zgasnu kiše,
i nas odavno ne bude više,
reci nek budući lepše sanjaju,
zamoli da čudno lepo sanjaju,
naredi da bolje od nas sanjaju,
pomozi im da tačnije sanjaju,
ako ne sanjaju – daj im da sanjaju,
viči da sanjaju, sanjaj da sanjaju,
dok u njihovim detinjim grudima
pokojna naša srca odzvanjaju
i čuju i kuju i odjekuju
kao zvonici među ljudima.

Kaži im: Onamo, blizu neba,
planina jedna na sve njih čeka.
Mi smo je zidali od sna i hleba
da se uspentramo u svetlost nekad.
Mi smo je digli. A nikad stigli.
Za ljudski vek je ogromna bila.
I posrćući – u vis smo pali,
sa ožiljcima najlepših krila.

Kad minu zore, kad umru kiše,
i vidiš: nema nas nikada više
reci im da smo se ko ljudi složili:
Mene podelili, tebe podelili,
njih smo pomnožili.

Ovo je, moj daleki sine,
osmeh i šapat za tvoga sina
i za kćer njegovih najdaljih kćeri
kroz bezbroj nadanja i godina.
I želja da se nešto produži.
Da se pre oduži.
Da se ne oduži, već da se šalje,
od njih još dalje, mnogo dalje.
Reci im: Onamo, blizu neba
još divnih treba, još jakih treba,
naivnih treba i čudnih treba.

Davno smo s mukom sve to sređivali.
Sad smo na kraju i to sredili.
Klinci su mame i tate nasleđivali.
Sad smo mi, roditelji, decu nasledili.

Zato im na uho promrmljaj tiše,
kad zore izgore kad splasnu kiše –
nas sutra mora tamo negde
zajedno s njima da ima
za jednu običnu mrvu najglasnije,
za jednu običnu mrvu najčasnije,
za jednu običnu mrvu najviše.

Raskršća


Mi smo se suviše sretali na raskršćima neznanim,
mada smo različitim putevima koračali,
tinjalo nebo večernje u šiprazima zvezdanim,
i uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali.

Mi smo se suviše sretali a reči rekli nismo,
i u leta kovrdžava sa preplanulim licima
pod kapom zelenih dudova za časak zastali smo,
pa onda prošli, odlutali svako za svojim vidicima.

U novembru su oblaci kao buktinje rudeli,
i vetar kišama umio sivo popodne ogolelo,
a putevi se dužili i raskršća se žudela
za nešto kratko u susretu što se toliko volelo.

U zime snežne, pobelele k’o tvoji isprani dlanovi,
dugo si, dugo čekala pod jablanom, na smetu,
i vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom,
da sivookom putniku ne bude zima u svetu.

Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja,
jer znam: na nekom raskršću neću te videti više,
pružićeš nekome dlanove, prestaće putovanja,
i pod krov neki svratićeš da se skloniš od kiše.

Spustiću tvoju maramu usput kraj putokaza,
i sa vetrom – drugarom otići nabranih veđa,
jer meni život prestaje ako siđem sa staza
i pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa.