Десанка Максимовић

Ljudska komedija

Sneg je samo nekoliko puta
zavejao moje stope
sto su kraj tvojih trcale,
nekoliko samo puta su venule
sume male
za koje si govorio
da ih pretvaram u raj,
i kraj, vec je i secanjima svima kraj.

Konca nije bilo nasem samopouzdanju,
mislili smo da nam bogovi
nisu ravni,
a sve se dogodilo ljudski jadno i nama,
ni mi nismo bili u stanju
ostati u neprolaznog ognja visinama.

A da je neko rekao
da ce sve kraj nas izumreti,
da ce sunce prestati da greje:
pre bismo verovali,
nego da ce tvoj smeh negde
bez moga da se smeje,
da cemo ziveti opet
svaki svoj zivot
prazan i mali.

Čežnja

Sanjam da ćeš doći:
jer mirišu noći, a drveće lista,
i novo se cveće svakog jutra rodi;
jer osmesi ljupki igraju po vodi,
i proletnjim nebom što od sreće blista;

Jer pupe topole, i kao da hoće
k nebu, pune tople, nabujale žudi;
jer u duši bilja ljubav već se budi,
i mirisnim snegom osulo se voće;

Jer zbog tebe čežnje u vazduhu plove;
svu prirodu Gospod za tvoj doček kiti.
Cveće, vode, magle, jablanovi viti,
sve okolo mene čeka te i zove.

Dođi! Snovi moji u gustome roju
tebi lete. Dođi, bez tebe se pati!
Dođi! Sve kraj mene osmeh će ti dati
i u svemu čežnju opazićeš moju.

Proletnja pesma

I
Proleće, danas zvaću te čistotom:
Još sunce vrelo poljubilo nije
oka ti dva;
a stidljivo ti lice još se krije,
i nekom svežom, nevinom lepotom
danas ti sja.

Proleće, danas radost ću te zvati:
Jer za osmehe čelo tvoje vedro
jedino zna.
Na tvoje čisto, nasmejano nedro
danas prljavom nogom ne bih stati
želela ja.

Već kad bih kako danas leptir bila,
pa da visoko u zrak se uznesem,
nadvisim sve:
Da tebi nigde mrlju ne nanesem,
da samo senkom svojih tankih krila
dodirnem tle.

II
Osećam večeras, dok posmatram laste
i pupoljke rane,
kako srce moje polagano raste
k’o vidik u lepe, nasmejane dane;

kako s mladim biljem postaje sve veće
i lako k’o krilo,
i kako mu celo jedno nebo sreće
i pakao bola ne bi dosta bilo;

kako čezne za svim što bi život mog’o
lepog da mu dade,
i da mu ničega ne bi bilo mnogo:
tako su mu velike čežnje mu i nade.

Osećam, da dosad sve je bilo šala
moga srca vrela;
da još nikom nisam ljubav svoju dala
koliko bih mogla i koliko htela;

Da ima u meni cela nežna plima
reči nerečeni’,
da bih srce mogla poklanjati svima
i da opet mnogo ostane ga meni.

Opomena

Čuj, reći ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.

Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke
sasvim obične.

Moze mi se učiniti
da tonem u zvuke,
pa ću ruke
svakom pružiti.

Može mi se učiniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.

Ili mogu kom reći
u tome času čudesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.

O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.

Strepnja

Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka
da volim i želim tvoja oka dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne, nemoj mi prići! Ima više draži
ova slatka strepnja, čekanje i stra’.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži,
o čemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prići! Našto to, i čemu?
Izdaleka samo sve k’o zvezda sja;
izdaleka samo divimo se svemu.
Ne, nek’ mi ne priđu oka tvoja dva.

Zmija

Ispod suhoga otkosa
izmilela zmija.
Oko nje pusta livada,
jedan cvet;
Nad njom dva-tri oblaka,
tica let.

Sunce sija.

Dalekom putanjom pesma,
ko zna čija.
Usamljen šum se zapleo
u travu.
Ona sluša; u zrak budno
digla glavu.

Sunce sija.

Tu su joj ubili majku
oštricom kose;
I nju će, kad jednom izmili
iz ševara.
Istrunuće odeća njena
puna šara,
preliva rose.

I u večnosti posle nikad više
sunčati se neće ista zmija,
nit istih tica minuće let;
Nikada više isti cvet
neće nići.

Sunce sija.

Šumska Zvezda

Ispleo pauk
u granja zelenom gnezdu
nežnu zvezdu.
Pesma je zatalasa,
miris zaleluja,
svetlost je niha:
Može svakoga časa
nestati nežna i tiha
šumska zvezda.

Može je na trn i kamen
oboriti rose grumen;
Može je zgoreti u noć
svica biserna rumen;
Može joj srce razneti
leptira koga krilo.

Ali svejedno, prolazi sve
kao da nije ni bilo:
Nestaje zvezda
koju sam plela nad životom,
nestaće zvezde
što lepotom večnom
vrh šuma sijaju.

Svejedno kad:
da li dogodine ili sad,
ili posle hiljadu hiljada vekova;
Svejedno zbog čega:
da li od zmije, rđavih lekova,
ili tajnog uzroka kog,
znam samo, nestaćemo
i šumski pauk, i ja, i Bog.

Sreća

Ne merim više vreme na sate,
ni po sunčevom vrelom hodu;
Dan mi je kada njegove se oči vrate,
i noć kad ponovo od mene odu.

Ne merim sreću smehom, ni time
da li je čežnja moja od njegove jača;
Sreća je meni kad bolno ćutim s njime,
i kad nam srca biju ritmom plača.

Nije mi žao što će života vode
odneti i moje grane zelene;
sad neka mladost i sve neka ode,
on je zadivljen stao kraj mene.