Птица
Ovo mi je prišapnula
jedna dugorepa ptica
brbljiva, sveznajuća,
prozračna kao svetlost:
Hoceš li da čuješ,
prišapnula je ćućoravo,
i dotakla mi je kljunom rame
i krajičak uha
i rekla mi je čaroliju,
najvažniju na svetu:
To je: umeti videti vetar
i čuti sneg kako pada,
i osetiti na usni
zeleni ukus mesečine.
II
Ja sam se samo osmehnuo
lepoj dugorepoj ptici,
jer i ja imam čaroliju,
najvažniju na svetu.
To je: videti nečije lice
i čuti nečiji govor
i dodirnuti rukom
nečiju ruku i kosu
onda – kada više nikoga nemaš
kada si ostao sam,
kada jedno veliko leto
napušta ove ulice
i ostavlja za sobom
žute pečate lišća
po trotoarima,
u krošnjama
i u sećanju.
Snovi
Velike reke imaju ušće koje ih pretvara u okean.
Veliki vetar prozračne puteve prema ravnici.
Ja imam samo san, običan malecki san
u kom sam za pedalj bliži ponekoj zvezdi i ptici.
U zoru, od svega toga čitavo nebo izraste
na mojim rukama toplim i obrazima snenim.
I dan je nalik na jedne zenice graoraste
oivičene zelenim.
I uopšte, zvezdo i ptico, uopšte celi svete,
divno je kad se u nama neko čekanje javi.
Pa se od toga na usni nešto rumeno isplete.
I nešto graorasto i zeleno u glavi.
Usne
Usne jedino zato postoje
da s nekim podeliš nešto svoje.
To su latice najmekšeg cveta.
grumenčić saća prepun meda
sa zlatnim ukusom kasnog leta
i blagim disanjem drvoreda.
One su šum kiše što rominja
po celu noc niz trotoare.
I prvi plamičak koji zatinja
kad vatre počnu da se žare.
Usne su da se nešto šapne
u jedno ustreptalo veče.
Usne su da zvezda na njih kapne
i da te prvi poljubac posle
celog života pomalo peče.
Usne jedino zato postoje
da s nekim podeliš nešto svoje.
Uspavanka
Svet ovaj, u stvari, i nije tako rđav i zao,
mada poneko plače i samuje i brine.
Možda je suton s krova
sasvim slučajno pao.
Možda bi i noć da svane,
možda bi i noć da sine.
Volim da svakom valja i verujem beskrajno:
Svanuća postoje zato da čovek lake diše.
I sklapam oči. I sanjam potajno
to vrelo, to sjajno jutro od vetra i vlati
što se nad krošnjama njiše.
A sigurno je važno i od svega najpreče:
Za svaki obraz na svetu
po jedan poljubac skrojiti.
I kad se umoriš gorko i trne u tebi veče,
divno je svoj jastuk nadom zaliti i obojiti.
I važno je ovo, važnije od najprečeg:
Kad se toliko lepote u sebi čuva i ima,
umeti, da niko ne sazna, bar komadić tog nečeg
umotati u snove i dosanjati svima.
Tako će vek tvoj biti manje samotan, zao,
sa manje briga, ružnoće, i plača, i straha i tuge.
I svaki put kad budeš komadić sebe dao
i svoje snove svetu po vetrovima slao,
ličiće jutro na tebe više nego na druge.
Учионица српског језика и књижевности 