Мирослав Антић

Ovo je zaista najljubavnija pesma,
a ni reč o ljubavi.
Svim pajacima i lutkama otkinute su glave,
i oni tako leže u ćošku bespomoćni i bačeni.
Neko u ovoj sobi neće više da bude dete,
neko u ovoj sobi tri dana ne moze da ruča.
Neko u ovoj sobi samo ćuti, ćuti
i gleda kroz prozor kako jesen
sa lišćem i vetrom
putuje preko pokislih gradskih krovova
za pticama.
Ovo je zaista najljubavnija pesma,
a ni reč o ljubavi.

Moстови

U meni večeras jedna reka
razbila ogromna brda daleka,
muči se, urliče, razmiče klance
i kida svoje zelene lance,
i rije kroz moje srce i peče,
i kroz oči mi kipi i teče.

U tebi večeras ta ista reka
čudno je meka.
I čas je srebrna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.Svako u sebi reke druge
pod istim mostovima sretne.
Zato su naše sreće i tuge
uvek drukčije istovetne.