„Ко довијек живи
имао се рашта и родити“
(Горски вијенац, Петар Петровић Његош)
Живот, шта је уопште живот? Битка коју свако мора водити? Битка са смрћу. Борба без предаха из које као победник увек изађе смрт… Али чак и кад смрт победи, када се нечија малена душа угаси… то није крај.
У народу кажу да човек два пут умре, једном када изгуби битку за живот, а други пут када га забораве. Одувек сам се плашила смрти, али сада се много више плашим заборава. Живот човека је само зрно у бескрајном мору песка. Живот је попут изласка и заласка сунца, рађање и гашење душе, а онда она утоне у песак и тоне све дубље и дубље и дубље, док сасвим не утоне у вечити мрак, у заборав. Сви смо ми исти, сви смо људи од крви и меса, сви смо иста мала, неважна зрна песка, али ипак… у песку леже и бисери и својим сјајем обасјавају цело човечанство. Бисере никад не можемо заборавити! Бисере не смемо заборавити! Да није њих, живот не би био овакав какав данас познајемо, живот не би био удобна фотеља у којој ми непомично седимо, док су за нас битку живота и смрти изборили управо они. Ја значајне личности не поредим са бисерима јер су ретки, вредни и светлуцави, већ јер су они ти који су успели да умакну забораву, јер су они изашли из чељусти шкољке и осветлели читав живот.
Верујем да је таквих умова било много, верујем да је свако од нас као зрно песка имао прилику да заблиста, да постане бисер, али није. Ретки су управо они које сада величам, они којима се сви дивимо и чија дела и даље одузимају дах, они који су за мене победници. Такви људи никад не умиру, такви умови се никад не заборављају, њихов сјај се никад неће угасити. Таквим људима, бисерима, требало би да будемо вечно захвални, они су наше сунце, они греју наше душе и осветљавају мрачне тунеле смрти, они су кључ катанца, којим су закључана врата после којих нема повратка, врата заборава.
Јана Томашевић, 8/3
Учионица српског језика и књижевности 