Реља Кнежевић

Борим се сада са мећавом. Не зна се ко је јачи. Бели хладни снег или жеља за опстанком.

Сећам се сада како је било раније. Сећам се себе обојене браде и косе, затегнутог лица. Сећам се мајке која ме је мазила и пазила и сећам се своје деце и моје лепе жене.

Сећам се јутра када ме буде насмејана лица моје деце. Моја жена је већ позлаћеним рукама доручак спремила.И седимо тако за столом и обедујемо у лепој великој кући са великим двориштем пуним пилића и крава и великом баштом пуном свежих плодова.Чим смо завршили са доручком, ја одлазим у поље да радим, а деца у школу. Моја дивна жена и стара мајка, нек јој душа почива у миру, већ сређују кућу. Ја се осврћем око себе на свом имању и Богу захваљујем за овај дивни живот.

Свему лепом дође крај па тако и моме беспрекорном животу. Црна, проклета болест све их је узела и спровела болним и дугим путем до бољег места.Сећам се тода да сам пропао. Продао сам имање и тебе узео, млади Вујо.Сада ова мала, нејака крава и ти, дечаче невини, ви сте цео свет мој. Шетајући кроз овај наизглед бели, а уствари  црни, проклет снег, видим да се много ствари променило и да сам се ја променио..

Седе косе бледог тена,залеђене браде и мршавог стомака – једини циљ ми је да продам краву.

„Вујо, ено је кућа, ‘ајде да се сакријемо!“ И не чух одговор .Окрећем се и крећем да пронађем Вују, када схватим да је Вуја већ на бољем месту. Топло му је, са породицом је, па придружит ћу му се и ја.

Нина Лемић VIII3