Ромео

Мислио сам знам ја љубав шта је,

волео сам Розалину онакву каква је.

Ал’ дође тај кобни дан,

кад заувек падох у љубавни сан.

Тад сазнах шта значи до гроба волети,

а ја сам то обећао Ђулијети.

На пиру неком угледах је случајно,

и рекох јој волећу је бескрајно.

Пренесох јој грехе с’ усана мојих,

а она врати ми их.

Тад стиже доја и рече: „Зове Вас мајка г-ђице“

ја је питах како је име господарице.

Она се затече мало,

а кад сазнах ко је умало ми срце није стало.

Капулет и Монтеги, немогуће то је;

свет ми тад постаде црне боје.

Срушило се све за секунду или две;

ал’ тад на сцену ступи отац Лаврентије.

Помоћ пружи нам он велику

венчавши мене и Ђулијету.

Крунисали смо нашу љубав тајно,

мислећи биће све бајно и сјсјно.

Но не беше све к’о из бајке,

јер Тибалу умеша своје прсте танке.

Погибе ми друг најбољи,

Меркуцио мој невини.

Суздржат’ се тад не могох

већ свој оштри мач потегох

и Тибалду ту пресудих,

а себи карту из Вероне купих.

Пролазили су дани, ја без Ђулијете не могох више,

ал’ кажу да увек дође Сунце после кише.

Код мене међутим не беше тако,

јер осим осим облака и ја сам плак’о.

Кад чух те вести,

знао сам никад је више нећу срести.

У гробницу тада одох ја ,

где је лежала моја драга.

Над телом њеним попих отров тај

и беше мој крај.

Јана Томашевић, 8.3

Advertisements