После страшног боја на Косову пољу, ја, мајка девет Југовића, изгубила сам своје синове које сам толико волела и који су ми значили више од било чега.
Моје срце и моје мисли, све је било усмерено на породицу, док се мој бол повећавао. Кад сам их видела како леже на Косову равном, суздржала сам се зато што сам још имала наду да ће удахнути ваздух, доћи и загрлити ме. Али тада, издалека се зачуо лавеж, плач, врисак. Све удовице, сиротице и снаје жалиле су за изгубљеним благом и чежња коју су раније имале у срцу била је блеђа него икада, скоро да је ишчезла у потпуности. Била сам јака, али преплављена жалошћу.
Размишљала сам у тишини коју је убрзо прекинула моја снаја. Носила је руку мога Дамјана, а на руци му је била златна бурма. И тада ми се све вратило. Венчање и славље. Када би само прошлост постала стварност…
Још дуго сам гледала и окретала руку, али више нисам могла. Срце ми је препукло и почела сам горко да јецам док се у даљини чуо само лавеж и врисак.
Петра Грујичић,VI-2
Учионица српског језика и књижевности 