О љубави

О љубави

Љубав, то је драгоцени осећај. Драгоценији од било ког накита.

У бајци ,,Мала Вила“ видимо како Краљевић исказује своју љубав. Љубав је мали драгоцени бисер који се мора пазити и чувати како се не би изгубио. Само један тренутак непажње и – пуф! – нестане. Љубави треба пажња, нега, поверење. Када је Краљевић осетио да ће Мала Вила увек бити ту, нашао је неку другу девојку. Неку можда мало лепшу, али ни приближну Малој Вили. Можда лепшу, али споља. Право благо се налази унутар нас, дубоко унутра. Ретко пред ким се осећамо слободно, била то права љубав или само пријатељство. Љубав се може исказати само пажњом што је Малој Вили било довољно, док је неки покушавају исказати новцем, поклонима.

За праву љубав довољан је само један мали гест и мало пажње и – пуф! – срећни сте заувек.

Мила Перовић, 6/4

Једна моја жеља

Било је то давно, када сам задњи пут видела тату. Сваки дан чезнем да га видим и загрлим, да му буде боље, да се опет заједно играмо и шалимо.

Обично покушавам да уверим себе: „Не, Мила, теби није стало, ти га не волиш!“ Понекад и успем па кажем себи: „Ја га не волим, сам је одабрао!“ Али пре пар дана нашла сам свој споменар из другог разреда. Када сам прочитала шта ми је написао одмах сам бризнула у плач. Просто нисам више знала шта осећам. Моја жеља да га опет видим и јако загрлим била је превелика, моја љубав је била превелика, заборавила сам на тугу, страх, мржњу. Само сам размишљала о томе да ће њему бити боље и да ћемо се опет играти и шалити.

Те ноћи сам доста размишљала. Рекла сам себи: „Стало ти је, прекини више да лажеш!“ И од тад само чекам тренутак када ћемо се опет видети.

Мила Перовић, 6/4

О ЉУБАВИ

Недавно смо на часу српског језика обрађивали бајку „Мала Вила“. Мислим да ће ми тај час заувек остати у сећању.

Растужим се сваки пут кад се сетим Мале Виле и како се њена љубав завршила. Мислим да у сваком од нас постоји Краљевић, Црвенокоса или и Мала Вила.

Ја сам највише Мала Вила. Када је неком кога волим стало до мене, могу да осетим како ми крила расту, могу осетити топао ветар на образима и видети сунчеве зраке како ме обасјавају. Тада сам и ја весела, велика и чаробна.

Али, ако ипак буде супротно, могу се смањити, моја срећа може нестати у потпуности. Тада се затворим у своју собу, увијем у ћебе, полако чекам да потпуно нестанем. Хиљаде искрица у мојим очима се угасе.

Сада сам сасвим малена. Али не бринем. Знам да ће се једном појавити неко због кога ћу поново летети и љубав ће расти са мном, све више.

Мила Јолачић, 6/3