Преткосовски циклус

Ове песме односе се на личости и догађаје из породичних  лоза Немањића и Мрњавчевића. Немањићи су српска средњовековна династија која владала Рашком без прекида од 1168. до 1371. године. Оснивач династије Немањића је Стефан Немања. Од некадашње вазалне Рашке Немањићи су створили моћну државу – највећу на Балкану. Рашка је достигла врхунац у време владавине Стефана Душана, када је Србија постала царевина. Из породице Немањића највише су опевани Стефан Немања као донатор манастира, Сава Немањић (Растко) и цар Душан као симбол отпора турским освајачима.

Лоза Немањића   Прича о Јелени Анжујској, супрузи Уроша Првог Немањића.  Јелена Драгаш, византијска принцеза

Мрњавчевићи су српска средњовековна властела. Презиме су развили од имена оца –  Мркоња. Синови су  Вукашин и Угљеша. Вукашин је био жупан у време владавине цара Душана.  Постао је краљ 1366. године и владао је у западној Македонији са седиштем у Прилепу. Угљеша је такође био жупан цара Душана.

Обојица су погинули у борби против Турака на реци Марици 1371. године. У народној поезији опеван је и најмлађи брат Гојко који историји није познат. Народна традиција запамтила је Вукашина који се одметнуо од цара Уроша и отео му царску круну.

Из лозе Мрњавчевића највише је опеван Вукашин, као слабић и кукавица који на превару хоће да освоји туђу жену и власт. У песми „Женидба Душанова“ опеван је Милош Војиновић, нећак цара Душана, мудар, вешт и поносит, пример српског витеза – ратника. Ова је песма записана од Тешана Пордуговића.

По уметничкој вредности, песме преткосовског циклуса спадају у најлепше народне епске песме.

Знамење Стевана Немање је бели двоглави орао на црвеном пољу, које потиче из Источног римског царства. Први пут га је објавио 1741. Христифор Жефаровић у „Стематографији“. Књига је забрањена у Аустроугарској, њено умножавање и поседовање кажњавало се смрћу. Из ове књиге потичу државни симболи модерне Србије, у шифрованим стиховима је објашњено порекло српских симбола и најављене су припреме за Први српски устанак.

„Серблиа, знана и као Срблија или Србија представљена је на црвеном штиту белим крстом окруженим оцилима. Тај крст је баштина цара Константина који га је видео на небесима и пренео на војне стегове. Крст с оцилима је пао у Србији, а кад се уздигне и Србија ће се ослободити ропства.”

„Стематографија“ је заносвана на старијим грбовницима Запада у којима је Србија била представљана крстом аса оцилима на црвеном штиту. Она је изузетак, грбови су у средњем веку били ознаке чувених племићких породица, а не држава, осим Србије, која је на штиту сачувала грб источног, православног, римског царства.

„Крст са оцилима, дивелион, био је лична застава ромејског цара, чија је титула била Христов заступник на земљи“, каже историчар др. Влада Станковић. „Ношење знакова Христовог заступника, крста са оцилима и двоглавог белог орла, била је привилегија за одабране. Србији су те симобле у баштину донели Немањићи, који су се више пута ородили са царском кућом.”

Француски научник  Жан Клод Шене пронашао је печат српског владара Константина Бодина, кои се чува у Археолошком музеју у Истанбулу. Кружни натпис на обема странама сведочи да је печат припадао Констансу, протосевасту и ексусијасту Диоклеје и Србије. Реч је о Константину Бодину који је владао Србијом од 1080. до 1101,  а титула коју носи додељивала се искључиво члановима владарске византијске породице.

Срби су преузели двоглавог орла када је он протеран из Цариграда. У 15. веку јавља се и на грбу и новцу деспота Стефана Лазаревића. У 18. веку се враћа на грб Београдско-карловачке митрополије.  У Првом спрском устанку се користе овакве заставе.

 

Зашто је грб  Трибалије српски објашњава Жефаревић – источноримски цареви Србију и српске краљеве називаше и трибалским.

Грб Трибалије је глава дивљег вепра пробијена стрелом, симбол који указује на коњицу и стреличаре, по којима је средњовековна српска војска била чувена. Постојала је војна формација звана вепрова глава, у којој је тешка коњица нападала као клин, док су иза њених леђа ишле луконоше испаљујући кишу стрела.

Византијски историчари су заиста називали Србе Трибалима и Далматима, према територији на којој су живели. У службеној документацији Срби се тим именом називају од 10.века.