“Зидање Скадра”

Погледајте презентацију  о песми “Зидање Скадра”

Приче о вилама су саставни део словенске митологије и те су се приче о натприродним бићима саживеле са бићем српског народа.

 

Тема текста: зидање Скадра на реци Бојани.

 

Тематске целине:

• Увод – натприродна сила спречава дизање града и захтева жртве – Стоју и Стојана или супругу једног од браће Мрњавчевића.
• Заплет – Вукашин и Угљеша откривају својим супругама тајну и тиме крше обећање. Понели су се некоректно. Гојко  је једини не открива. Као најмлађа снаја, морала је да прихвати оправдања Вукашинове супруге, краљице, и снаје старијег брата, Угљеше. Гојковица доноси радницима ручак и тиме пресуђује самој себи.
• Врхунац – “Зло је, моја вијернице љубо / имао сам од злата јабуку, / па ми данас паде у Бојану / те је жалим, прегорет не могу.” Гојко је очајан, али Гојковицу према договору зазидају у град.
• Перипетија – Гојковица моли да јој оставе отворе на дојкама и очима да може да види и да храни дете. Преко годину дана је дете дојено.
• Расплет –  и данас ту тече чудотворни лек.

Напомена – песму целу треба посматрати као алегорију, као причу о жртви која се подноси за велика дела. Такође подсећа на значајан утицај претхришћанских веровања на веровања народа.

Гојко није познат историји, није историјски лик, али је народном певачу био потребан као противтежа у песми о Мрњавчевићима.

Стилски поступци: пренесено значење – прича о јабуци је алегорија. Златна јабука јесте Гојковица – непроцењива за њега и његово дете.

Идеја текста: велика дела захтевају велике жртве, али њихова величина и значај су вечни.

Митолошка прича о настанку Скадра:

Митолошка грађа песме „Зидање Скадра“ на Бојани немерљиво је старија од њеног историјског оквира. Да би се разумела митолошка објашњења песме „Зидање Скадра“ треба знати да је епски град народног предања „тврђава“ неба:

Град градила бела вила,

Бела вила Самовила.

Од истока до запада,

Од запада до севера,

Од севера па до југа.

Небески „град“ (пребивалиште, станиште, поприште) јесте непрестана борба светлости и таме, управо пресликане из непрекидне смене директне (сферичне) и индиректне (поларизоване) светлости, која је нама позната као мит, борба или једноставно ротација Земље која чини ток Стварања.

У песми се девет пута понавља подизање темеља при зидању града, што је магијски поступак у вези девет чакри ентитета Земље. За магијско отелотворење града у земаљски временски ток потребан је циклус и тачно одређено време (као например код сетве усева): Не могаше темељ подигнути, / а камо ли саградити града.

Три стотине мајстора песме „Зидање Скадра“ на Бојани песничко су поређење за 365 дана циклуса Године, а време градње од „три године“ поређење у преносном смислу, које се односи на три зимска месеца одсуства живота. После зимског мртвила, небо равнодневице доноси мистерију обнове Природе или ток Остварења.

Митолошка песма „Зидање Скадра“ износи песнички пар Стоју и Стојана као пасиван и активан принцип целовитости, који су „стојни“ као што је то Сунце божије на небу или темељ грађевине на Земљи. „Раде Неимар“ је оличење самог циклуса тока Стварања, а историјски се везује за „богомилског“ владику „госта Радина“ с двора Сандаља Хранића, који је саградио чувени стари мост у Мостару.

Број три је добро познати магијски број –  три пута Бог помаже (М. Стевачевић), па аналогно томе вила која три пута руши темеље Вукашину краљу.

Сви носиоци драмске радње у песми „Зидање Скадра“ су имена за различита митолошка оличења светлости. Три брата Мрњавчевићи: Вукашине краљу, Угљеша војвода и Гојко су оличења тројне светлости ноћног Сунца, као што су то Ноћило, Поноћило и Зорило а потврду даје семантика њихових имена. Вук је оличење ноћи,  и Месеца, господара вукова,  Угљеша је такође божанско име  значи “моћан“, „страшан“.

Трећи брат Гојко је јутарњи облик тројног ноћног Огња јер побеђује таму Ноћи.

Имао сам од злата јабуку, / па ми паде данас у Бојану.

Јабука је поређење, једнакост и замена за светлост сунца као митски симбол плодности, због свог округлог облика и црвене боје. Отуда се девојка и невеста зову „румена“ или „златна“ јабука, па „отићи на јабуку“ значи отићи на прошевину.

Посебно је значајно „лудо (млађано) чедо“ и дојенче „нејаки Јово“ не само за објашњење овог имена, већ и као семантичка потврда младог Сунца у зимском периоду, које се тек „доји“ новом светлошћу годишњег циклуса, па га доје „за годину дана“. Име Јова у значењу „млади“  је оличење младог Сунца зими.

Веровање, да зазиђивање животиње, сенке као човековог двојника или самог човека у темеље грађевине доноси успешност градње није никаква окрутност и варварство већ сасвим проста песничка слика митолошког поређења код народног приповедача.