Цар Душан је владао од 1331. до 1346. године, у Скопљу је 1346. добио царску круну. Наследио га је Урош Нејаки 1355. Победио је у бици код Велбужда и свргао Стефана Дечанског због његове политике према Бугарској и Византији и преузео власт. Проширио је границе српске државе преема југу, све до Коринтског залива. Крунисао се за цара Срба, Грка и Бугара 1346. године.
Зато што се сам прогласио царем, цариградски патријарх није хтео да га прогласи свецем, па је Душан српску архиепископију уздигао на ранг патријаршије (то цар може да уради) и прогласио архиепископа Јоаникија првим српским патријархом који му је и ставио царску круну. Цариградска патријаршија је и њега и цркву и народ анатемисала.
“Душанов законик” је најзначајнији српски средњовековни правни акт. Закон је усвојен 1349, а допуњен пет година касније са циљем да се српска држав уреди по прописима који су важили за цело царство.
Био је сахрањен у Манастиру Светих архангела код Призрена. Манастир је више пута уништаван. Историчар и теолог др Радослав Грујић је ископао цареве остатке и пренео их у Скопље, а затим у Београд. Ту су почивали у Патријаршији, а онда их је Грујић ставио у картонску кутију и држао у својој библиотеци, све до маја 1968. године, када су пренети у Цркву Светог Марка у Београду. Круна се чува у Цетињском манастиру.
Тема текста: Марко пресуђује на коме је царство.
Историјска основа текста: борба за престо цара Душана.
Тематске целине:
- Увод – Мрњавчевићи покушавају да се докопају престола цара Душана. Осилили су се и желе да се окруне.
- Заплет – протопоп Недељко зове Марка у помоћ да пресуди, јер се он једини никога не боји. Мајка Јевросима га саветује: ”Немој сине говорити криво,/ ни по бабу ни по стричевима, / већ по правди бога јединога.” Сви Марку нуде део власти у замену за непоштено суђење. Једино Урош не. Мајка Јевросима га је учила да увек говори истину.
- Врхунац или кулминација – Марко пресуђује да је царство Урошу отац Душан оставио, а Вукашин, похлепан на власт, трже нож да га убије.
- Перипетија – Марко бежи од оца у цркву јер са оцем не сме да се бије.
- Расплет – отац га куне и та се клетва остварила: ”Сине Марко, да те бог убије! Ти немао гроба ни порода! / И да би ти душа не испала / док турскога цара не дворио! ”Урош га је благосиљао и то се благосиљање такође остварило.
Идеја текста: “Боље ти је изгубити главу / него своју огријешити душу”.
Учионица српског језика и књижевности 