Врста текста – трагедија. Трагедија је драмско дело у коме се приказује преломни тренутак у деловању јунака изузетних особина, који у сукобу са спољашњим силама или са људским страстима пати и на крају гине. Јунакова патња и страдање су престављени као последица његовог слободног и херојског чина.
Судбину јунака трагедије побуђује код гледалаца осећање страха и сажаљења који на њих делују као емоционално и морално приочишћавање или катарза.
Прочитајте причу у читанци о самој драми.
Јулија жели да се Ромео одрекне свог имена, јер име није ништа, оно се добија. Ромео јој се казује. Договарају се.
„Лаку ноћ. Нека слатки мир и покој буду у твом срцу ко што су у мом.“
Прича о веронским љубавницима била је као литерарни мотив позната и популарна и пре него што је Шекспир одлучио да о теми љубави напише грагедију. Шекспир је ову причу преузео из поеме Артура Брука. У Шекспировој трагедији се после смрти наговештава, а не изриче – наслућује се плод слепе мржње.
“Ромео и Јулија” је једино Шекспирово дело које се бави само проблемом љубави.
Сместивши радњу трагедије у један идталијански град у време препорода, добио је изванредну могућност да наслика живот, обичаје, нарави и међуљудске односе у време када наступа нова епоха у историји европске цивилизације, епоха хуманизма и ренесансе.
Драмска радња траје недељу дана, одиграва се у Верони, осим сцене Ромеовог изгнанства. Неке сцене се дешавају на улици,у салонима, манастирима, у гробљу. Овако органзованом радњом Шекспир је одступио од класичног теоријског правила о три јединства у драмском делу, али је зато добио дело са изузетно динамичом радњом. Све је пред гледаоцима, одиграва се, а не прича. Постоји седам смрти на сцени.
Пролог казује хор и наговештава предмет дела – мржњу двеју веронских породице и последице те мржње.
Слутња смрти лебди на уснама и Ромеа и Јулије и строгог свештеника Лаврентија, који у драми има улогу резонера.
Орагнизација драмске радње је остварена кроз изванредну армонију, компактност.
Увод: појаве слугу – Ламсон, Грегорио, Тибалт слуге су породице Капулети, односно Јулије, а против су Аврама и Валтазара, Бенволио слуге су породица Монтеги, чији је Ромео.
Заплет: напетост и сукоби на улицама се појачавају и развија се први мотив на којем се гради драмски сукоб – мржња. Слепа је, дубока.
Други мотив драмског сукоба је љубав.
Ромео одлази у дом Капулетових да би видео Розалину и тамо среће Јулију.
Јулији је намењен Парис, кнежев рођак. Она се не опире, али се заљубљује у Ромеа. Ово је основа драмског сукоба.
Целокупна драмска сруктура креће се динамично, други чин је сав у заплетима. Врхунац заплета достиже се када монах Лаврентије тајно венчава Ромеа и Јулију , уверен да ће успети да измири завађене породице.
Врхунац: садржај трећег чина. Тибалт убија Ромеовог рођака Меркуција . Ромео убија Тибалта. Ромео је прогнан због убиства, а Капулети журе да удају Јулију за Париса.
Обрт: монах Лаврентије одлучује да спречи трагедију тако што ће донети Јулији напитак који доводи у стање обамрлости. Њу уместо на венчање воде у гробницу. Ту је Лаврентије планирао да измири две породице.
Ромео је требало да буде обавештен, али Лавренијев гласник није стигао до Ромеа, већ само глас да је Јулија мртва. Видевши је мртву, Ромео испија отров и умире. Јулија се убија његовим мачем.
Чланови две породице су на гробу. Љубав је победила мржњу.
О љубави – основми мотив драме разлистан је у неколико врста – приземна, плотска, блуда раост о којој говоре такоо и слуге и слушкиње , али и племићи. Резултат је веровања да је наш живот на земљи јидино што имамо, па га треба што боље искористити. Љубав је само чулно задовољство. Свет слугу најпотпуније представља дадиља, која воли Јулију, али није кадра да схвати снагу Јулијине љубави.
О мржњи – Тибалт је оличење мржње, његова је рука увек на мачу. Меркуцио не припада ни једној породици, али је Ромеов пријатељ и страда због тога. Не схвата мржњу нити снагу љубави и на самрти проклиње обе куће.
Капулет је оличење својеглавог старца, њему је преко 60, а његовој жени тек 28, али је ипак смирио Тибалта који је препознао Ромеа на балу у свом дому. Јулију вређа, зове је жабљебледим створом, ништавилом, воштаном лутком, али при њеној смрти осећа бол и ту пружа руку Монтегију.
Ромео и Јулија се боре за узвишен идеал љубави за који њихова околина не зна. Таквом идеалу Шекспир је супротставио читав низ околсности и препрека: Парис, Розалина, мржња. Јулија поседује више практичости и разумности – она предлаже склапање брака, планове за остваривање циља, показују изузетну бистрину, лукавство и спсособност за претварање. Разговори са оцем и дадиљом пуни су алузија.
Мотивске деонице у трагедији најчешће се дају у форми сонета која није уобичајена. Некад је чини говор једног лика, некад два или више.
Учионица српског језика и књижевности 