“Дечак и пас” Данила Киша

Дечак и пас je прелепа презентација рађена за “Оштро перце” 2013/14. године.

− Приповедач  је  пас  – говори о свом доживљају света који га окружује.  Пас о себи говори једноставно, не објашњавајући своја осећања па нас тако неосетно увлачи у свој свет и омогућава нам да сазнамо шта осећа, разумемо шта мисли. Приповедач – пас нас кроз сопствене очи уводи у причу о сопственом животу. Прво лице једнине помаже да се  саживимо са њим.

Прихватио је дечака и волео је да буде са њим. Он је осећао да је близак дечаку, имали су сличне особине, као да су део једне исте личности, а и  дечак  је имао нешто псеће . Научили су чак и да разумеју. Чак су заједно покушали да беже у свет. Деле исти свет, исте приче.

Само једном реченицом исказана је страшна дубина туге – „Осећам, овај растанак нећу преживети“.

Његова љубав према дечаку, никада у тексту не споменута директно и одсечно, овде је истакнута у само том једном реченицом. Из ње можемо да развијемо сва остала осећања.

Уочавање мотива туге и усамљености:

− Дингова приврженост Андију и љубав према њему

− Знате ли зашто  баш он прича део приче о себи и дечаку? Зашто то не прича дечак?

Било би уобичајено, а дечак прича и у писму.

−Други део приповетке су писма – Андија и господина Беркија.

Прекид у приповедању је велики. Мења се приповедач, облик приповедања је писмо – а лице остаје исто. Опет у првом лицу једнине дечак исказује своју бригу за пслом.

Одговор господина Беркија је страшан.

У приповедање се укључује Андреас Сам преко писма. Писмо је облик приповедања веома личан, осећајан, искрен. Андреас у њему говори о свом болу и тузи за псом. Размишља само о свом псу и моли господина Беркија да нахрани Динга.

 

Писмо – епистоларна форма у књижевним делима обезбеђује непосредност, искреност, постиже се непосредност и уверљивост казивања.

 

 

Advertisements