Дечак и пас je прелепа презентација рађена за “Оштро перце” 2013/14. године.
− Приповедач је пас – говори о свом доживљају света који га окружује. Пас о себи говори једноставно, не објашњавајући своја осећања па нас тако неосетно увлачи у свој свет и омогућава нам да сазнамо шта осећа, разумемо шта мисли. Приповедач – пас нас кроз сопствене очи уводи у причу о сопственом животу. Прво лице једнине помаже да се саживимо са њим.
Прихватио је дечака и волео је да буде са њим. Он је осећао да је близак дечаку, имали су сличне особине, као да су део једне исте личности, а и дечак је имао нешто псеће . Научили су чак и да разумеју. Чак су заједно покушали да беже у свет. Деле исти свет, исте приче.
Само једном реченицом исказана је страшна дубина туге – „Осећам, овај растанак нећу преживети“.
Његова љубав према дечаку, никада у тексту не споменута директно и одсечно, овде је истакнута у само том једном реченицом. Из ње можемо да развијемо сва остала осећања.
Уочавање мотива туге и усамљености:
− Дингова приврженост Андију и љубав према њему
− Знате ли зашто баш он прича део приче о себи и дечаку? Зашто то не прича дечак?
Било би уобичајено, а дечак прича и у писму.
−Други део приповетке су писма – Андија и господина Беркија.
Прекид у приповедању је велики. Мења се приповедач, облик приповедања је писмо – а лице остаје исто. Опет у првом лицу једнине дечак исказује своју бригу за пслом.
Одговор господина Беркија је страшан.
У приповедање се укључује Андреас Сам преко писма. Писмо је облик приповедања веома личан, осећајан, искрен. Андреас у њему говори о свом болу и тузи за псом. Размишља само о свом псу и моли господина Беркија да нахрани Динга.
Писмо – епистоларна форма у књижевним делима обезбеђује непосредност, искреност, постиже се непосредност и уверљивост казивања.
Учионица српског језика и књижевности 