Тема: трагична судбина Реље Кнежевића од успона до пада.
Тематске целине (план композиције приповетке)
1) Увод — „не могаше краве продати“
Реља и Вујо се враћају кући разочарани, јер немају чиме платити свеће за задушнице.
„Старац је ступао погнуто, вукући тешко ногу за ногом.“ Његов портрет и пејзаж у приповеци се
међусобно подржавају и појачавају значења. Персонификацијом је исказана снага зиме:“ Сува
зима стегла. Одасвуд бије, пржи и као уједа, гризе оштра и немила студен.“
Задатак: подвући портрете Реље и Вује, и описе снега, мећаве.
„Љуто и као на силу, одваљиваше се лепирица за лепирицом, испрва тешко, као да се мучи и
натеће, па онда лашке, учестаније и гушће. “Снежне лепирице укрштају се у лијету, ломе се једна о
другу и шуште у тананом и меком шуму поврх њихових глава.“
2) 3аплет – „и рађало се, и расло је“
Заплет почиње ретроспекцијом (враћањем приче у прошлост). Њоме се наглашава контраст
између успеха у прошлости и садашњег страдања, између успона и пада. Истовремено се
објашњава узрок Рељиног бола и патње. Изгубио је све што је створио, а стварао је сопственим
радом. Задесила га је велика несрећа. „Ништа није добро претерано“, каже народ. А Реља је већ
имао превише: „Све му је напредовало, бујало, множило се и ширило у недоглед.“
Вуји је већ хладно, „сав се тресао и цвокотао зубима од оштре студени која га обузимаше са свију
страна и снажно продираше до сржи у костима. Око њих је као болно чамила језиво бијела зимска
ноћ без гласа и даха.“
Реља ипак креће преко планине, свестан да је пред њима тешка борба. „Знам ја Змијање, знам ја
ћуд нашијих планина — све то потајно и подмукло режи! “Снег који од почетка приповетке све
јаче пада претвара се у праву снежну мећаву. „Јака се и бучна мећава диће, као да се цијела
планина из темеља потресе.“
3) Врхунац – „утопли се мало“ Реља даје Вуји свој шал и одећу, „Уморни од оштрог
шибања разљућених вјетрова, застали би да одахну, ослушкујући како бијесни ноћни
вихори урлају и потресају небом и земљом, ломећи и кршећи све пред собом.“
Реља гласом бодри Вуја. Еујо је напрегао све своје снаге, бори се и буди у себи последњи трачак
снаге, али полагано попушта под силином природе, посрће и сваки пут је Вујов одговор све тиши и
слабији. Мећава је све јача, планина се тресе под њеном снагом. „Јеле су се љуљале из корјена
шкрипећи болни, и вјетрови су са њихових сврхова у помамном бијесу и звизгу тргали и разносили
огранке и иње на све стране.“
За Рељу, ово је његова најтежа битка, да сачува оно мало што му је остало, синовца и краву. „Ја се
не бојим ништа, ни мећаве, ни вјетра, ни студени… силне су мене мећаве биле и гониле, па ми не
могоће ништа.“ Решен да макар ово дете спасе, „у њему се бијаше распламћела дивска снага, сви
му се живци напрегли. Посрће, пада, устаје, заноси се и језиво осјећа како се бори с нечим
страшним, невидљивим, што га дави, гући, зауставља му тру и дисање.“
4) не бијаше ни краве ни Вуја — у жару борбе против планине и за Вуја, старац није
приметио да је дечак заостао иза њега, да нема довољно снаге и да попушта у овој
страшној борби. Рељи се од звукова планине учинило да чује Вујов глас, али се окреће
и види да су остали негде у снегу. „Вујо! Очајно, силно јаукну и паде крај малог, с којега
бијаху вјетрови снијег разнели“. Последњу битку је Реља Кнежевић изгубио, а уложио
је све што је имао и све жртвовао не би ли сачувао Вујов живот.
Ликови: Реља Кнежевић, човек чији је живот прошао од највећег богатства и среће до најтеже
беде и очаја, не посустаје ни једног тренутка, бори се до последњег атома снаге, одлучан да
предузме све што може. Драматичност истог кратког питања, „Идеш ли, роде“, остварена је
другачијим одговорима и све слабијим поступцима Вуја Кнежевића.
Вујо је дечак ос војих 12 година, храбар, послушан. Њега живот још није прекалио и изгубио је у
бици која није његова, он нема довољно снаге и искуства да би се изборио са опасном планином
и страшном Рељином тугом.
Опис мећаве је градацијом изведен у приповеци од почетка до краја и прати Рељину борбу
против природе и надљудску снагу коју улаже. У борби човека и природе побеђује природа.
Стилске одлике текста — персонификацијом дочарана снага зимске мећаве: „мијешајући се са
урликом и ломљавом побјешњелих вјетрова, који потресају земљом, носећи као невидљиви
дивови на својим снажним плећима грдне сметове и разбацујући их разљућено на све стране…
Звижде вјетрови, звижде и урличу…“
Порука текста: не зна се шта нам живот носи. На све треба бити спреман и борити се на најбољи
начин до краја, никада не одустати, уложити све своје снаге да бисте постигли шта желите. И онда
када је најтеже, човек мора највише да се труди. И када је наизглед безизлазно, од борбе се не
одустаје.
Тема: трагична судбина Реље Кнежевића од успона до пада.
Врста епског дела: социјална приповетка.
Тематске целине – композициона анализа – хронолошки
1) Увод – И рађало је и расло је – Успон, богатство и сјај породице Реље Кнежевића.
2) Заплет – не могаше краве продати – Нагло пропадање богатства и зла коб над породицом
Реље Кнежевића.
3) Врхунац или кулминација – и уђоше у планину.
4) Перипетија – утопли се мало.
5) Расплет не бјеше ни краве ни Вује. Трагични крај Реље и Вује.
Ликови: – Реља је јак и храбар, спреман за борбу, искусио је добро и одлично трпи тежак живот,
али не може да помогне. Вуја је дечак до 12. година, истрајан, храбар, али задатак превазилази
његове снаге.
Стилски поступци: ретроспекција повећава напетост и оживљава приповедање. Персонификација
појава у природи, мећаве, зима уједа, стеже, гризе, бије, пржи. Ономатопеја – јеле шкрипе
болно…Епитети.
Идеја дела: живот и смрт су тешки у планини али се међусобно услобљавају и смењују.
Завршни део часа
Опште карактеристике прозног дела, идејно и тематско повезивање са већ обрађеним текстовима.
Учионица српског језика и књижевности 