“Међу својима” Владислав Петковић Дис

Владислав Петковић Дис је песник је српске модерне с краја 19. и почетка 20. века. Прошао са војском Албанију у Првом светском рату, умро је на Крфу. Брод му је торпедован. Пише поезију туге, несреће, беде. Утопио се 30. маја 1917. Јонском мору, након напада аустроугарске подморнице У-4 на наоружани француски транспортни пароброд “Италија” .

Дис је као ратни извештач ишао са српском војском, у којој су била и његова три брата. Прошао је повлачење кроз албанске планине и почетком 1916. године доспео на Крф. Убрзо је са групом српских избеглица отпутовао у Француску, боравио у Марсељу, Ници и Пти Далу, тугујући за породицом која је остала у окупираној Србији, па у последњем свом писму из маја 1917. године каже: “Морам за Солун, једва чекам да ускочим у воз…”

На истом броду је била и Анка Петровић са децм, сестра Виде Црњански. “Италија” није била обичан путнички пароброд, већ преуређени и наоружани војни транспортер за превоз војних трупа Антанте на Солунски фронт и као такав легитиман војни циљ. Брод је потонуо за неколико минута.

Кобне ноћи Дис није спавао. Мучен црним слутњама, више пута је излазио из кабине на палубу, одакле је гледао беличаст траг торпеда у модрој води. Чекао је последњи чамац у који је требало да ускочи и Анка Петровић са децом. Али, брод је, тонући, направио вртлог који их је све повукао. Француски војници касније су пронашли Дисово тело, у оделу наочаре и ситнину, једну драхму и педесет лепти – наводи Дрманац. Дисова песма “Утопљене душе” објављена 1911:

“Гледећи дуго тај маглени вео

како се дани моји разасуше

шири се покров велик, простран, бео

под којим леже утопљене душе.”

Извор: “Политика”, 28. мај 2017, историчар Мирко Дрманац

Тема текста: туга песника за својим најближим и за срећним животом.

Мотивске целине:

  • осећај туге, самоће, изазван је дугим боравком у туђини и сећањем на своју драгу и превелику љубав према њој. Метафором су исказана песникова осећања: поноћ – мир, самоћа, туга беда; нада – мисао која тиња; звезда – хладна, далека, недостижна и пролеће – расте у гром и тишину.
  • песник посматра своју вољену, у мислима осећа њену тугу и чезне за својом децом која су далеко; улице страха – рата, беде, гладне очи су очи гладне љубави, среће, здравља, сунца, храни их љубав према деци. 4 рата су 1912, Први балкански, 1913, Други балкански, 1914, Први светски и 1915, други део Првог светског.
  • Нада у бољи живот постоји, али је далеко, дечје питање потреса мајку, постоји нови дан, али треба да се деси чудо да би се оно остварило (да се дигну гробови и људи). Поза мајке која воли дете, у крилу, плаче у њихове косе, сакрива сузе, а душа светиње су недужне дечје душе, пуне вере, наде, искра среће буди уверење у боље дане.

Примењени стилски поступци: метафора.

Версификациона анализа: шест строфа од по четири стиха, катрени, дванаестерци, укрштена рима.

Врста лирике: елегична уметничка поезија.

 

Advertisements