Облици новинарског изражавања

Мала школа новинарства у оквиру Београдске отворене школе нуди објашњење за све облике новинарског изражавања: вест, извештај, коментар, репортажу

O веб новинарству прочитајте такође на порталу “Мингл”.

О облицима новинарског изражавања!

Vest, analiza, reportaža i komentar (преузето са портала http://www.old.mingl.rs)

Kakva je razlika između vesti, analize, reportaže i komentara – četiri najpopularnija stila pisanja u novinarstvu?

Vest

* Odnosi se na najsvežiji događaj.
* Kratka forma.
* Samo najbitniji elementi – pregled činjenica.
* Odsustvo ličnog misljenja.

Analiza

* Objašnjava događaje i stavlja ih u kontekst.
* Izlaze stav, zasnovan na činjenicama.
* Nema ličnog mišljenja.
* Neophodan balans.

Reportaža

* Opis sa lica mesta.
* Dosta deskripcije – mora da nacrta sliku u glavi čitaoca.
* Priča priču.
* Mora da prenese emocije.
* Duži članak.

Komentar

* Iznošenje ličnog mišljenja.
* Mora biti fokusiran na jednu temu.
* Mora da govori o bitnoj temi.
* Mora da razvije ubedljiv argument.
* Prepoznatljiv lični stil.

Шта је то жута штампа? Прочитајте!

Pogledajte ove primere:

Vest

KUSTURICA GRADI KULTURNI CENTAR


KRAGUJEVAC – Proslavljeni reditelj Emir Kusturica najavio je juče u Kragujevcu izgradnju multifunkcionalnog kulturnog centra koji će se sastojati od pet bioskopa, koncertne dvorane za 1.500 posetilaca, biblioteke, galerije i kafane.
Svi objekti će biti izgrađeni na nekadašnjem zemljištu „Zastava Kamiona“ koje je otkupila Skupština grada Kragujevca. Grad ustupa zemljište, a Kusturica obezbeđuje investicije. Time će se obogatiti kulturna ponuda ne samo za kragujevačku publiku već i za goste iz cele Srbije i inostranstva – naglasio je gradonačelnik Veroljub Stevanović.

 

ANALIZA

Posle Kastra – dva Kastra
Raul Kastro Rus je konačno i formalno preuzeo vlast od teško bolesnog starijeg brata. Ali, već prvog dana Raulove vladavine postalo je jasno da će Fidel nastaviti da bude pravi gospodar kubanske politike i vođa vremešne revolucije

tema23

Rodrigo Dijas de Vivar, slavni kastiljanski vitez, preminuo je u svom krevetu u Valensiji 10. jula. 1099. godine. Tako bar kažu istoričari. Ali, Fidelu, čoveku koji je do prošle nedelje vladao Kubom, više se sviđa jedan popularni mit. Legenda kaže da je Rodrigo poginuo usred važne bitke i da je zatim Himena, njegova ambiciozna žena, plašeći se da će smrt hrabrog komandanta demoralisati ratnike, postavila njegovo mrtvo telo na Babijeku, Rodrigovog vernog pastuva, i poslala ga u bitku. Misleći da ih vodi njihov nepobedivi vođa, trupe su krenule u odlučujući juriš i dobile veliku bitku – Rodrigo je postao El Sid Kampeador, “Sid Pobednik”. Njegove statue danas krase trgove i parkove širom sveta, u Njujorku, San Dijegu, Sevilji, čak i u jednoj australijskoj luci.
Fidel Kastro Rus (81) svestan je da mu se bliži kraj, ali, kako piše u knjizi “Moj život”, debeloj autobiografiji, “naši neprijatelji ne treba da se zavaravaju. Umrem li sutra, u stvarnosti moj uticaj može da se poveća. Možda me budu nosili kao El Sida – čak i pošto je umro, njegovi ljudi su ga vodali okolo na njegovom konju i dobijali bitke.” Kastrovi “ljudi”, a nikada ih više nije bilo u predsedničkim palatama i vladama širom Latinske Amerike, još ne moraju da timare svoje “Babijeke”.

Iako je posle 49 godina i formalno sišao sa vrha vlasti, Fidel još nije otišao ni iz kubanske politike. Dvanaest miliona Kubanaca je prvi put posle skoro pet decenija dobilo novog vođu. Kubanska skupština je u nedelju izabrala Raula Kastra Rusa, Fidelovog mlađeg brata, za novog predsednika, i trideset potpredsednika i članova Državnog saveta, tela koje vlada velikim karipskim ostrvom.

U nedelju smo dobili i odgovor na pitanje koje je prošle nedelje najviše zanimalo Belu kuću – da li je najveći američki neprijatelj, možda, pored vlasti, napustio i ovaj svet. Nema mnogo mesta na planeti u kojima američke obaveštajne službe imaju tako malo izvora kao u koridorima moći u Havani. Mnogi vašingtonski analitičari su – od kada su kubanski mediji 18. februara kasno uveče objavili Fidelovu odluku da se povuče sa trona – spekulisali da je stariji Kastro možda već mrtav i da Raul (76) želi da tu “vest” svetu objavi tek kada i formalno preuzme vlast.

Prvi znaci da je Fidel, čovek nemerljivo velikog ega i još veće ambicije, koga je malo ko mogao da zamisli kao običnog “druga”, ipak živ, pojavili su se u petak. Dva dana pre nego što je izabran njegov naslednik, u partijskom glasilu “Granma” objavljena je Kastrova redovna kolumna. Već mesecima je, predugačka kao i njegovi govori (često sa napomenom “Nastaviću” na kraju), štampana pod naslovom “Razmišljanja predsednika Fidela Kastra”. Fidel, koji se iz javnosti povukao pre devetnaest meseci, iz bolničke postelje pažljivo je pratio američku predizbornu kampanju, stavove “neprijatelja” Kube i razvoj “imperijalističke ideje” – to su glavne teme njegovih tekstova. Prošlog petka kolumna je izašla pod novim naslovom, “Razmišljanja druga Fidela”, i sa svojeručnim potpisom na kraju. Kastro je tu napisao i da je u noći pošto je objavio svoju odluku da odstupi sa vlasti, “spavao kao nikad u životu”, što verovatno nije obradovalo militantne kontrarevolucionare u Vašingtonu i Majamiju.

Ipak, mnogo jasnije od teksta u partijskom glasilu, izbor Raulovog prvog zamenika sugeriše da se nade Bušove administracije nisu ostvarile i da je Fidel, iako teško bolestan, ipak živ. Naime, da je Raul sam birao ključne saradnike, a niko sem Fidela nije u poziciji da se meša u njegove odluke, prvi ešelon lidera koji je izabran u nedelju bi izgledao sasvim drugačije.

O tome da Fidel za života ne namerava da ostane van politike, svedoči izbor novog čoveka broj dva, Raulovog zamenika u Državnom savetu. Na to mesto je u nedelju jednopartijski parlament izabrao Hosea Ramona Maćada Venturu (77) koji dolazi iz grupe ideološki tvrdih “originalnih” revolucionara – Kubanci ih zovu “historikos”. Mada Fidel nije rešio da svom bratu sasvim veže ruke i na ovo ključno mesto postavi jednog od mlađih (u kubanskoj gerontokratiji to je svako ko ima manje od pedeset godina) ideoloških fanatika, takozvanih fidelista, Fidel, ipak, nije dozvolio ni da na mesto čoveka koji može zameniti Raula, koji je takođe krhkog zdravlja, dođe neko od pragmatičnijih “raulista”.

U Havani nije bilo neizvesnosti o tome ko će biti novi predsednik, već ko će zauzeti položaj koji je do nedelje držao Raul. Malo je analitičara koji su sumnjali da je Raul želeo da umesto Venture na mesto prvog potpredsednika dođe Karlos Lahe (56) koji je do nedelje bio jedan od pet (običnih) potpredsednika Državnog saveta i, praktično, premijer (Kuba nema “klasičnu” vladu). Onemogućivši promociju Lahea, koji je zadržao stari položaj, Fidel je poslao jasnu poruku da shvata kako su neophodne promene, ali da ne želi da one budu previše duboke i sveobuhvatne.

Braća su odavno zamenila uloge. Fidel je bio nacionalista koji je polovinom pedesetih krenuo da oružjem ruši dežurnog kleptokratu u zemlji koja je u svemu, sem po imenu, bila američka kolonija. Desetak godina kasnije, pošto je osvojio vlast, promenio je boju i postao najtvrdokorniji komunista. S druge strane, Raul se, kao i Če, ideologijom “srpa i čekića” zarazio još u mladim danima. Novoizabrani kubanski vođa i bradati, astmatični Argentinac čine dvojac koji je pre pedesetak godina bio mnogo radikalniji i krvoločniji od Fidela. Raul i Če su najodgovorniji za pokolje nevinih koji su vršeni pod plaštom borbe protiv kontrarevolucionara tokom prvih godina vlasti.

Za Raula je pad Sovjetskog Saveza bio šok koji ga je pretvorio u pragmatičnog operativca. Iako je njegovo oduševljenje za kineske i vijetnamske radikalne reforme, gde se od komunizma zadržalo samo ime, brzo splasnulo, on je shvatio da revolucija i socijalizam mogu preživeti samo ako naprave nekoliko koraka unazad, ka tržišnoj ekonomiji. “Pasulj je važniji od topova”, Raulov je slogan pod kojim je na Kubi polovinom devedesetih dozvoljeno otvaranje zelenih pijaca, privatnih restorana (“paladara”) sa najviše 12 stolica, “samozapošljavanje” u oko 150 zanimanja i legalizacija dolara kao paralelne valute. Fidel je kasnije, pozivajući se na raslojavanje “dolarizovanog” društva, praktično zaustavio reforme. Godine 2004. ponovo je proterao dolar sa ostrva na kome i danas postoje dve legalne valute – praktično bezvredni domaći peso i CUC, “konvertibilni peso”, jedina valuta za koju na ostrvu nešto stvarno možete kupiti.

Raul je svoje saradnike, aktivne i penzionisane oficire, postavio na čelo državnih preduzeća i pretvorio ih u profitabilne i prilično efikasne mašine za prelivanje turističkih evra u komunističku kasu. Vojska, “Revolucionarne oružane snage”, kojoj je uvek uniformisani Raul kao ministar odbrane komandovao prethodnih decenija, danas je vlasnik najboljih hotela, rent-a-car agencija, lanaca prodavnica i aviokompanije. Skoro bez izuzetka važi pravilo da ako ste na Kubi danas zadovoljni nekom uslugom, onda možete biti sigurni da je na čelu organizacije koja je pruža, iako ga najčešće nigde u blizini nećete videti, uniformisano lice, neki Raulov oficir.

Fidel može prvenstveno da zahvali Raulu što slike sa današnje Kube nisu još sličnije požutelim fotografijama, svedočanstvima bede i sveopšteg sunovrata koji su krajem pedesetih poniženu naciju svrstali iza Fidela. Oskudica u svemu, korupcija, konjske zaprege kao glavno prevozno sredstvo, prostitutke i rumba – tako je kubanski socijalizam izgledao nekoliko godina posle “smrti” Sovjetskog Saveza. Da nije revizionističko-tržišnih reformi koje je inicirao pragmatični Raul, Fidel ne bi mogao da kaže kako je mnogo toga promenio tokom niza dugih i gladnjikavih revolucionarnih godina.
“Njujorker” podseća da se skoro sve ono čime revolucija može da se pohvali – a to je malo šta sem eliminisanja oružanih pljački, drastičnog smanjenja nepismenosti i besplatne zdravstvena zaštite – desilo tokom prve četiri Fidelove godine. Od tada kreće ono što je novinarka uglednog njujorškog magazina nazvala “slou-moušn kolapsa”. Na ostrvu jedva da postoji zgrada ili objekat koju je Kastrova revolucija spasla od propadanja. Da UNESCO nije uložio novac u restauraciju stare Havane i da španske i kanadske firme nisu investirale kapitalističke pare u hotelska naselja, teško bi bilo naći nešto što se na Kubi ne raspada. Novi stanovi su uglavnom građeni kanibalizovanjem starih, horizontalnim deljenjem prostora na pola, i pretvaranjem hronično praznih prodavnica u stambene jedinice.

Da bi nekako produžio prekratki spisak dostignuća revolucije Raul, koji se na konstitutivnoj sednici parlamenta u nedelju prvi put pojavio u civilnom odelu, moraće da povede možda najtežu bitku svog života. Njegov najveći problem i teret narednih meseci (ili godina) biće Fidel i njegovi beskompromisni sledbenici koji svaku reformu i liberalizaciju doživljavaju ako udarac na revoluciju. Među mlađanim “fidelistima” – na ostrvu ih zovu i “los taliban” – najistaknutiji je Felipe Peres Roke (42), kubanski ministar spoljnih poslova i dugogodišnje šef Fidelovog kabineta. Crveni talibani su na ostrvu-zatvoru, na kome je glavni slogan i dalje “Socijalizam ili smrt”, dosledni Fidelovom verovanju da revoluciju mogu uništiti jedino sami komunisti zavedeni čarima “samobogaćenja”.

U stvarnosti sve što je do sada činio antikomunistički Vašington samo je jačalo Kastrovu vlast i povećavalo svakodnevne muke Kubanaca. Sada nade Bele kuće i antikastrista u Majamiju podgreva činjenica da Fidel odlazi “neslavno”, da nije mogao da sačeka još samo devet meseci – 1. januara 2009. godine navršilo bi se pet decenija od njegovog dolaska na vlast. Američke kontrarevolucionarne snove možda najbolje odslikava karikatura na naslovnoj strani poslednjeg broja “Njujorkera” – crtež Fidela koji nestaje kao dim zapaljene kubanske cigare, najzabranjenijeg voća u SAD. (Nezadovoljni američki vojnici koji su bili prinuđeni da Božić i Novu godinu dočekuju po balkanskim, iračkim i avganistanskim gudurama, i kojima čak ni flaša piva nije dozvoljena u slavljeničkim noćima, svoju frustraciju najčešće leče “kohibom” kupljenom od evropskih saboraca u ratovima protiv Srba i islamista.)

Razumniji zapadni neprijatelji karipskog komunizma shvataju da bi naglo rušenje “kastrizma” bilo opasno i verovatno krvavo. Problem je što je takvih malo u SAD, supersili koja je preblizu Kubi. Raul bi da razgovara sa Vašingtonom, ali to možda može postati moguće jedino ako demokrata Barak Obama bude izbran za 44. predsednika Amerike, desetog od kada je crvena Kuba pod američkim embargom. Obama – čijim venama, kao i krvotokom većine današnjih stanovnika Kube, teče afrička krv – prošle nedelje je rekao da je spreman da bezuslovno pregovara sa Kastrom, kao i svim drugim velikim američkim neprijateljima. Posle tako jasne izjave sigurno je da Obama, ako pobedi, neće ništa dugovati antikomunističkim fanaticima na Floridi koji neće glasati za njega, a koji su do sada oblikovali kontraproduktivnu i nehumanu američku politiku prema Kubi.

Nepremostivu prepreku Raulu – i možda Obami – može predstavljati jedan događaj kada je, takođe u nedelju, pre tačno dvanaest godina, kubansko ratno vazduhoplovstvo oborilo dva mala, civilna aviona emigrantske organizacije “Braća spasioci”. (Incident je van Amerike uglavnom ostao upamćen po činjenici da je Medlin Olbrajt, tada ambasador SAD u UN, uvela reč “muda” u leksikon svetske diplomatije.) Raul je tada bio ministar odbrane i nekoliko američkih kongresmena zahtevalo je da bude optužen za zločin nad civilima koji su bili američki državljani.

Fidel je gađao mnogo dalje. Za života jedva da je unapredio Kubu. Ali, ideje koje je sa promenljivim uspehom izvozio širom sveta – od Angole i Mozambika, do Bolivije i Venecuele – ulepšale su živote miliona siromašnih ljudi. Fidela će se s ljubavlju sećati uglavnom oni koji su imali sreću da ne budu njegovi podanici u karipskoj državi-tamnici. Zato, čak i ako, kako priželjkuje, postane novi El Sid Kampeador u nekoj važnoj ideološkoj bici, iza njega sigurno neće jurišati Kubanci.

Zoran Ćirjaković

REPORTAŽA

U nekad domaćinskoj kući u Ojkovici, desetoro dece Dimitrijevića rastu u nemaštini

Siromašni, a najbogatiji

Mali Novica, rođen za Srpsku novu godinu u prijepoljskoj bolnici, deseta je prinova u kući u brdima ispod Murtenice. Kad dođe vreme ručku ili večeri, obeduju u dve sofre, prvo mlađi, onda stariji sedaju za ono što na stolu ostane
Iako u kući u brdima Ojkovice iznad Zlatarskog jezera oskudevaju ama baš u svemu, a i sa susednog brda vidi se da su puka sirotinja, dvoje Dimitrijevića, Mlađen (48) i Dragica (40), najbogatiji su ljudi u Srbiji! Iz njihove kuće, u školu „Vuk Karadžić“ u susednom Jasenovu u kojoj je ukupno 37 đaka, svako jutro pođe šest malih glavica, šestoro lepe i zdrave dečice. Brat i sestra malih đaka Dimitrijevića – Predrag (21) i Jovanka (20) završili su zanate, Božidarka je drugi razred Tehničke škole u Užicu, a mali Novica, rođen za Srpsku novu godinu u prijepoljskoj bolnici, deseta je prinova u kući u brdima ispod Murtenice. Još da je država Srbija kakva bi trebalo da bude i da su oni koji je vode naučili lekciju iz onoga što nam se baš ovih dana dešava, pa da su svakom od malih Dimitrijevića na bešiku stavili barem po dukat, gde bi sada bio kraj i kući na brdima Ojkovice i Srbiji…
Ovako…
Ledeni severac s vrha Murtenice duva pravo u kuhinjicu stare kuće, kroz vrata koja su oblepljena selotejpom i iskrpljena kartonom. Udara u krevetac u kome, povijen, spava mali Novica. I kad se vrata zatvore priča je ista, studen se provlači kroz rupe između vrata i praga, pa je u kuhinjici hladno, iako je šporet naložen šljivovim cepanicama povazdan usijan. Na šporetu, u loncu, otkuvava se veš, kuhinjica je puna pare, pa se mali Novica ponekad jedva vidi, levo je sto, iza njega dugačka klupa, na drugoj strani krevet i vitrina, stari televizor, i to je sve što Dimitrijevići imaju od pokućstva. Pored kuhinje su dve sobice i još jedna u potkrovlju, sirotinjski nameštene, u kojima spava dvanaestoro Dimitrijevića. Kad dođe vreme ručku ili večeri, Dimitrijevići obeduju u dve sofre, prvo mlađi, onda stariji sedaju za ono što na stolu ostane.
– Potrošimo mesečno pet džačića od po 25 kila brašana. Kad smo svi kod kuće džačić potraje jednu sedmicu, kad starija deca, leti, odu u berbu malina ka Požegi i Arilju, ili kad odu u nadnicu, da komšijama pomognu u poljskim radovima, pa u komšiluku ručaju, džačić nam potraje i desetak dana… Posejemo krompira i pasulja u vrt, u jesen kupimo kupusa, i – to nam je sve… Imamo i kravicu, namuzem ovih dana dva litra mleka dnevno, ali, to jedva istegne za Novicu i mlađu decu… Po nevolji, nisam imala mleka da dojim nijedno od dece, pa i Novicu sada hranim razblaženim kravljim mlekom, već se navikao, raste – kaže majka Dragica, opisujući kako prehranjuje brojnu porodicu visoko u brdima gde je prodavnica daleko, a i da je bliže, Dimitrijevićima retko kad koji dinar preostane da kupe nešto više od – brašna.
Dodaje, najvažnije joj je da su deca zdravo. Zimus se nijedno nije razbolelo, ali, sada se plaši da će đaci iz škole kući doneti virus gripa.
Iz kuće Dimitrijevića, sa brda koje nijedan vetar ne promašuje, svako jutro u devet kilometara udaljenu školu u Jasenovu kreće malena kolona. Kad je sneg dubok, onda stariji idu napred, prave prtinu, mlađi za njima, maleni đaci, sve jedan drugom do uveta. Snežana, Bojana, Vesna i Darko su peti, šesti, sedmi i osmi razred, Borivoje je prvak, Slavica drugi razred. Kad najmlađima torba sa knjigama i priborom oteža na ramenima pomognu im stariji…
– I iz škole se vraćamo zajedno. Put je dug, pomažemo jedni drugima. Mlađi sačekaju starije. Ponekad, neko nas poveze kolima, ali, uglavnom idemo peške – kažu Bojana i Vesna.
Život Dimitrijevića u planini, daleko od grada, od bolnice, prodavnice, škole, svakodnevna je borba za opstanak.
– Struju odavno nismo platili. Od čega da je platim kad mi je, kad koji dinar obrim, najpreče da kupim brašna da deca ne budu gladna. Stizale su nam tužbe, jednom su nas bili i isključili sa mreže, ali, ne mogu da kažem, imaju ljudi razumevanja, kad dođu, pa vide koliko je dece u kući, mjastori se sažale, pa nam ne iseku struju. Srećom, imamo svoja drva za ogrev, pa njih ne kupujemo. Zamolimo komšije, pa nam privuku do kuće drva koliko je potrebno za zimu. Na štali je pod snegom pao krov, pa smo za kravu napravili nadstrešnicu, pokrili je okorcima – priča Mlađen svoju nevolju.
Za dvoje dece Dimitrijevići primaju dečji dodatak, pomaže ih i rodbina, leti beru pečurke, maline, idu u nadnicu, svaki dinar koji zarade u jesen ode za knjige, odeću, brašno… Pomaže ih Centar za socijalni rad iz Nove Varoši. Ali, sve je to još daleko od života kojim bi mali Dimitrijevići trebalo da žive i koji zaslužuju.
Onima koji mu ponekad prebace – šta su mu trebala tolika deca, Mlađen odgovori sasvim prosto:
– Pa, i moji đed Stojan i otac Borivoje imali su po dvanaestoro dece, a živeli su u teža vremena nego ja danas. Mom đedu kumovao je kralj Aleksandar Karađorđević jer je Srbija tada cenila porodice sa više dece… Nije bilo kao ovo sad!

Autor:

Zoran Šaponjić

KOMENTAR

Rambo Amadeus

Mobilna telefonanija

Narod naivan, dozvoljava da im bahati kapitalisti šibicarskim trikovima skidaju kožu s leđa

Ako se neko dvoumi čije usluge da koristi od moguća tri mobilna operatera, nema potrebe da lomi glavu, potpuno je svejedno.
Svuda koriste iste trikove da vas privuku, zanosne manekenke na idiličnim bilbordima nude vam skupe mobilne aparate za samo jedan dinar ne bi li vas nekako navukli da potpišete ugovor. Dok gledate u onaj divni, sjajni aparat koji ste dobili samo za dinar, teško da se možete skoncentrisati na dosadno, suvoparno štivo koje je neobično sitnim slovima napisano u vašem ugovoru.
Bukvalno date dinar da uđete u kolo, ali izlaska iz kola nema, morate puuuuuuuno da platite ne bi li se nekako oslobodili gramzivih kandži operatera.
Agencija za zaštitu potrošača ćuti, baveći se gorim problemima, zatrovanom ili genetski mutiranom hranom, količinom pesticida u mlijeku i voću, ovo prosto ne stiže na red.
Pri tom, cijene usluga mobilne telefonije u Srbiji su nekoliko puta veće nego u prebogatoj Evropi. Vlasnici mreža ovdje zarađuju stotine miliona eura, naravno opet preko grbače poslovično neoprezne sirotinje.
Unesrećen užasno velikim računima, koje sam dobijao u MTS-u, naivno pomislih da je konkurencija bolja.
Ove godine mi je stiglo nekoliko astronomskih računa, na kraju sam bio prinuđen da odem kod konkurencije.
Ponovim grešku i uzmem postpejd u Telenoru, odlučim se za telefon i paket koji obećava profesionalno baratanje Internetom prateći korak tehnološkog napretka.
Međutim, internet-mreža je toliko spora da je neupotrebljiva. Nezadovoljan, pokušam da zamjenim paket, međutim, to se ispostavi težim problemom nego što sam pretpostavio.
Može, ali uz doplatu! Hoću da raskinem ugovor, može, ali da platim oko 1.200 eura dvogodišnju predviđenu potrošnju.
Sad treba da plaćam dvije godine svaki mjesec po 4.000 dinara, jer sam mislio da će mi se taj paket isplatiti, ali eto radilo se o prevari.
Skupi, glomazni telefon koji mi uvališe „ispod cijene” s indignacijom koji su odbili da zbog njegove nefunkcionalnosti prime nazad završio je u mutno Dunavo. Barem neka satisfakcija…
Uđem u VIP prije neki dan, a tamo ista fora, nude vam mobilni za dinar… I oni zovu pošto-poto da uđete u njihovo kolo.
Narod naivan, dozvoljava da im bahati kapitalisti šibicarskim trikovima skidaju kožu s leđa.
Narodna vlast za to vrijeme dramatizuje politički ambijent, da narod slučajno ne bi počeo da misli o sebi, svom životu, svom standardu i o tome ko ih sve krade i na koji način.
Naravoučenije, ako već morate da imate mobilni telefon, kupite jeftin aparat za keš i ostanite u pripejdu po svaku cijenu! Tako ćete onemogućiti elegantnim šibicarima da vam dublje zavlače ruku u džep.
Ne zaboravite, njihove vile, jahte, bazeni, skupe ljubavnice, dijamanti, bunde, roleksi i ostala bogataška preseravanja kupuju se od vaših para.

Živjeli drugovi!

Rambo Amadeus

 

Kako voditi intervju, razgovor, postavljati pitanja na pres-konferenciji

* Dobro se pripremite, saznajte što više o sagovorniku.
* Pročitajte izjave, intervjue koje je sagovornik već ranije dao.
* Razgovarajte sa ljudima koji su već intervjuisali sagovornika.
* Zapišite pitanja.
* Dođite na vreme na intervju

* Nemojte odmah početi sa pitanjima – ćaskajte malo da biste i njega i sebe opustili.
* Budite ljubazni.
* Budite oštri ako to zahteva tema.
* Ne gubite fokus – nemojte da vas sagovornik odvede od teme o kojoj hoćete da razgovarate.
* Postavljajte direktna pitanja.
* Postavljajte kratka pitanja.
* Nemojte iznositi svoje mišljenje.
* Nemojte praviti uvod u pitanje sopstvenim mišljenjem.
* Često koristite sagovornikovo ime.
* Ponovite nekoliko poslednjih reči iz njegove rečenice.
* Pođite sa lakšim pitanjima.
* Ostavite najteža pitanja za kraj – nakon zagrevanja.
* Uvek na kraju pitajte: “Imate li nešto da dodate?” Nikad se ne zna, možda ćete tada saznati i najviše.

 

Primer intervjua:

Intervju sa Novakom Đokovićem

Novače, izgledate zaista dobro, zdravo.

– Hvala. Radim na bicepsima (smeh).

Oporavili ste se potpuno od virusa koji Vas je na nekoliko nedelja udaljio od terena posle Australian Opena.

– Na Australijen Openu sam ostvario izuzetan uspeh. Posle toga, nažalost, svaki put posle dugog putovanja i promene klime moje telo reaguje. Osetljiv sam, nemam jak organizam. Pokušao sam da se oporavim koliko god je moguće, posle Davis Cup-a koji je zaista bio iscrpljujuć u svakom pogledu. Znao sam da ljudi očekuju da igram, naročito u mojoj zemlji. Nisam igrao prvog dana i bilo je mnogo priča… Zaista uvek moram da stavim zdravlje na prvo mesto. Naučio sam lekciju. Odmorio sam se par dana, pokušao da se oporavim, da ozdravim. Imao sam pripreme u Monte Karlu. Mislim da sam spreman za nastavak sezone.

S obzirom da često imate zdravstvenih problema, postoji li način da to sprečite?

– Postoje načini, ali svaka osoba je različita. Očigledno, neko je osetljiviji, neko nije. Ja se često razbolim, tako da sam jako iznenađen kada sam zdrav (smeh). Šalim se. Moram da budem pažljiv, da pazim šta radim između turnira, jer želim da budem 100% spreman za svaki turnir na kojem igram. Važno je da konstantno postižem dobre rezultate ako želim da napredujem ka poziciji prvog tenisera sveta. Posle Australian Opena nisam bio svestan uspeha odmah nakon meča. Preplavile su me emocije. Veoma sam srećan jer je moja porodica bila sa mnom i mogli smo zajedno da proslavimo najveći uspeh u mojoj karijeri.

Možete li nam nešto više reći o tome kako je bilo kada ste se vratili u Srbiju?

– Kao mali sam uvek gledao naše najuspešnije sportiste na toj terasi Skupštine Grada kako slave svoje uspehe sa desetinama hiljada ljudi. Očekivao sam da bude ljudi koji će me dočekati… i bilo ih je zaista mnogo. Bilo je sjajno! Osećao sam je jako uspešno… Osetio sam neverovatnu energiju koju su ljudi imali tog dana. Još jednom su pokazali da cene to što sam postigao. Naravno, najlepše je uspehe proslavljati sa svojim narodom i bliskim prijateljima.

Mora da Vam je drago što nakon priča, pre 3-4 godine, da biste mogli da zaigrate za Veliku Britaniju, niste to učinili.

– Da, veoma sam srećan kad pogledam unazad. Prošao sam u karijeri kroz mnoge teškoće. Došao sam iz zemlje koja nema veliku tenisku tradiciju i koja nije bila u dobroj političkoj i ekonomskoj situaciji tada, nije čak ni sada. Sve sam prošao na mnogo teži način, ali mislim da me je to ojačalo, i mislim da sada imam jedno životno iskustvo, tako da sam u stanju da mnogo lakše prebrodim neke situacije.

Prošle godine ste ovde došli kao mlad, perspektivan 19-ogodišnjak, sada ste osvajač Grand Slam-a i nekoliko ATP titula i jedan ste od pretendenata na titulu ovde.

– Možete li to da zamislite?

Kako uspevate da ostanete na zemlji posle svih tih uspeha?

– Trudim se. Nisam sam u tome. Okružem sam divnim ljudima do kojih mi je stalo. Srećan sam što kroz život i karijeru imam roditelje uz sebe. Mislim da su me odgajili na pravi način. Trudim se da pravim balans između svega u životu jer znam da tenis nije jedina stvar koja je važna. Naravno, tenis je moj život, moj posao. To je nešto što volim da radim, ali moram da pazim i na zdravlje, da budem sa porodicom, da pravim neku ravnotežu.

Sigurno ste bili srećni posle Australian Opena? Ali onda je pitanje Kosova došlo na red. Kako reagujete, kako to utiče na Vas?

– Mislim da reagujem kao svako iz Srbije. Svi smo bili tužni zbog toga. Ali smo na neki način i očekivali da če do toga doći, nažalost. Moja pozicija je jasna. Uvek ću Kosovo smatrati delom Srbije, što ono i jeste. Kosovo je srce Srbije. Kako bi se osećali ljudi u bilo kojoj zemlji gde bi u nekom njenom delu većina želela nezavisnost?! Mi smo u toj poziciji. Ne može se tek tako uzeti nešto što je naša istorija, naša kolevka, nešto što je sveto, gde je stotine spomenika naše kulture, religije. Tema je jako osetljiva. Ja ću kao profesionalac nastaviti da igram i pobeđujem na terenu, to je ono čime se bavim. Nikad me politika nije preterano zanimala, ali ovo nije samo politika, ovo je nešto mnogo važnije.

S druge strane, možete li razumeti narod Kosova?

– Ne. Ne želim da razmišljam u tom pravcu… Ono je bilo Srbija, i za mene je još uvek Srbija i uvek će biti. Jer znam da sve potiče odatle. Moj otac je rođen tamo, većina moje familije je živela tamo preko 30 godina. Bio sam tamo mnogo puta, posećivao crkve. Ne možete da zamislite koliko crkava imamo, spomenika, istorijskih znamenitosti. Ja jednostavno ne mogu da zamislim da Kosovo nije deo Srbije.

Janko je pre nekoliko nedelja rekao da je nemoguće naći slobodan teren i termin u Srbiji ako želite da trenirate, da igrate…

– Čak ni mi (smeh).

Mnoga deca žele da igraju tenis.

– Da, to je jako ohrabrujuće. Želimo da stvorimo nove mlade tenisere i teniserke, ali na žalost još nemamo dobre uslove koji su neophodni toj deci. Nadam se da ćemo izgraditi ne samo jedan već mnogo teniskih centara. To je glavni cilj, da bi deca imala gde da treniraju i da se razvijaju!

Igrate protiv Marina Ćilića u prvom kolu. Niste se nikada do sada sastali. Šta očekujete od tog meča?

– Radujem se tom meču. Uvek je izazov kada prvi put igrate protiv nekog igrača. Kao treći teniser sveta sam favorit u tom meču, imam velika očekivanja. Pritisak je deo sporta i samo se najjači mogu nositi s tim. On nema šta da izgubi, biće motivisan, tražiće svoju šansu. Volim da igram ovde. Igrao sam dobro prošle godine. Ovde ima dosta Srba, nadam se da ću imati podršku sa tribina. Video sam da su prošle nedelje na ženskom turniru imali zanimljive koreografije i majice, zastave… Biću srećan ako i ja budem imao takvu podršku i nadam se da ću pobediti.
Analizirajte malo ovaj intervju. Da li se novinar pridržavao nekih od pravila koje smo napomenuli? Kojih se nije pridržavao?

Zadatak 4: U svojoj sredini (školi, opštini, gradu) nađite dovoljno elemenata neophodnih da biste napisali jednu vest iz bilo koje oblasti – omladinske politike, aktivizma, lokalne politike, sporta, kulture, ekonomije.

Pronađite vest, uzmite izjavu ili napravite intervju. Spremite se – jer sledeće nedelje ćemo učiti kako se piše vest.

Razmisljajte o temama kojima biste se bavili – šta je ono što vašim vršnjacima privlači pažnju? Šta je za njih važno, zanimljivo, šta je to što ne smeju propustiti?
Budite kreativni, razgovarajte sa ljudima, dođite do novih informacija.

Autor i predavač: Aleksandar Mitić