Биће он пет нула, сунце мамино!

• Не, госпођо, не могу да му само тако поправим оцену. Цело полугодиште…

Сузне очи, несрећан израз лица (боже, може ли бити несрећнији?) и  веште руке хватају моје.

• Кад бисте ви само знали колико он учи. По цео дан. Он се труди.
• Госпођо Марковић (извлачим своје руке из њених), он не зна довољно. Иако кажете да ради цео дан.

Руке  хватају ваздух, чело се набира и унутрашњи крајеви  обрва се подижу благо, а глас постаје мрвицу виши.

• Али, када се толико труди, зар није заслужио да му помогнете?
• Да, али не да му поклоним оцену. Оцењује се рад у току целе школске године, може долазити на допунску…
• Ево, обећавам, оправдаће он ту оцену у другом полугодишту. Знате…

Тужна прича се наставља. Глас почиње да дрхти, већ су сви у породици разведени и посвађани, имају психолошких проблема, само још бака и деда да се нађу на самрти…

• Госпођо Марковић, ја и да хоћу, не могу да му закључим тројку после јединица и двојки које има. Не могу, технички. Оцене не смем да дописујем…

Очи се сужавају, благ поглед претвара се за тренутак у претећи, леђа се усправљају, а глас изненада постаје хладан и јак:

• Није да не можете! Нећете! Какав сте ви педагог! Никакав! Срамота! А он тако воли кад добије пет! Ви децу не разумете!

Ћутим. И гледам. И мислим се, да ли да одговорим или не… Ма, издуваће се, мада, ни ја више нисам сигурна колико имам живаца… а онда је и последњи живац подлегао!

• Да сте бољи наставник…
• Да сам бољи наставник?

 

• Да, госпођо, поправићу му оцену! Хоћете ли три? Четири? Или имате везу у општини за 5? Нема везе математика, госпођо! Ма, нема везе! Ни то што то није логично! Ни то што ће друга деца бити оштећена! Кога је брига? Ко још брине о другој деци! Само је ваше важно! Само је оно битно, једино је оно геније у овом разреду, као и Анштајн! Још само да га избацимо из школе, као и Анштајна!
• Ма, наравно, госпођо! Оправдаће он то. Наравно да хоће!Својим будућим радом! Следеће године! Магијом, па наравно, госпођо! Биће ту петица, не само четворки, наћи ће се!
• Пребацићете га у другу школу? Наравно, и треба! Овде су сами злотвори, нехумани људи, терају дете да буде одговорно и да нешто научи! Пребаците га у другу школу, тамо су наставници бољи! Или је ваша веза јача? Сигурно ће му бити боље када пређе у другу школу! Имаће све суве петице, суве као злато!
• И деца, наравно! И деца су тамо боља! Родитељи су бољи! Директор је бољи! Све је боље! На туђој је ливади увек трава зеленија! Само напред! Трудите се да му буде боље!
• Наравно, то је ваш задатак као родитеља! Разумем ја то! Само напред! Браните га! Од обавеза, од труда, од рада, од напора, од одговорности! И треба да га браните! Да се случајно дете не претргне. Тежак је рад у школи, пуно захтева, сви нешто хоћемо, мора да се бори.

 

• Али, није он крив! Ма не, није! Ми смо криви! Тражимо од њега да се бори, да живи, да истраје, да ради, да се труди! Како је то нехумано. Ма, наравно! У праву сте!
• Браните га! Да се дете не премори! Не потресе! Живот је тако стресан! Тако страшан! Али, зато сте ви ту, за њега! Ви ћете, наравно! Све ћете ви учинити, да се дете не нервира! Нека је он мами жив и здрав! Наравно!
• И децу његову ћете бранити, и од њега и од наставника, и од себе и од васпитања. И све ћете их одбранити, госпођо! У то сам сигурна. Јер , веома сте упорни. Само не знам, госпођо, шта ће се десити када више не будете могли све да их одбраните? Има нас много који ће их нападати и тражити да буду људи. Кога ћете бранити пре? И од чега?
• Интересује ме и ко ће тада бранити вас, од несигурних, неспособних, недоговорних, некоректних, зависних особа у које ће израсти ваша деца и унуци?
• Ма, наравно, госпођо! Нека је само он сада срећан! Да се дете радује! Он тако воли кад добије пет! Ево, само да донесем дневник! Одмах ћу му уписати све петице до краја године! Госпођо, куда ћете? Ево, одмах уписујем! Биће он пет нула, сунце мамино!