Lažne mi puteve
Lažne mi puteve pod noge poturaju.
Lažne mi reči u usta guraju.
Pun mi je život, laži pune uši.
Do grla u strašnoj laži što me guši.
Sve što je moje lažni prizvuk ima.
Sve što je moje ko da je od dima.
Laž je podržana lažnim svedocima.
I istina nigde nikog ne zanima.
Kako da izdvojim laž iz tog što dišem.
Kako da ne lažem u tome što pišem.
Kad me lažima kao pticu pune:
Ko i druge laži moja glava trune.
Matija Bećković
Пророчанство
Ne osećati hladnoću, ni munje koje grme
i s vriskom paraju nebo.
Nasmejan, otići mirno.
Pretočiti se u vodu,
u vazduh,
u zemlju,
u šume,
ovakve jedne noći pod maglom neprozirnom.
I onda: živeti prostran.
Biti do kraja sveta sve sto se doseći može.
Nikada ne ostati mali.
Мирослав Антић
Opomena
Važno je, možda, i to da znamo:
čovek je željen tek ako želi –
I ako sebe celoga damo,
tek tada i možemo biti celi.
Saznacemo tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.
I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne.
Мирослав Антић
Samoća
Svoju snagu prepoznaćeš po tome
koliko si u stanju da izdržiš samoću.
Džinovske zvezde samuju na ivicama svemira.
Sitne i zbujene sabijaju se u galaksijama.
Seme sekvoja bira čistine
sa mnogo sunca, uragana i vazduha.
Seme paprati zavlači se u prašume.
Orao nikada nije imao potrebu
da se upozna sa nekim drugim orlom.
Mravi su izmislili narode.
Svoju snagu prepozaćeš po tome
koliko si u stanju da prebrodiš trenutak,
jer trenutak je teži i strašniji i duži
od vremena i večnosti.
Мирослав Антић
Saputnici
Znam, neće se sve na jedan osmeh svesti,
znam, neće svima jednako biti sunca,
na istoj cesti uvek će se uplesti
trag povratnika sa stopama begunca.
Hodaće oba u jednom istom smeru
tegleći svaki svoju drukčiju veru.
Pa i mi tako, jedan uz drugog, nemo
po istoj cesti teglimo živote i dane
i uporedo, rame uz rame idemo,
I lagaćemo kako se razumemo
sve dok na kraju ne stignemo
tim istim pravcem na dve suprotne strane.
Мирослав Антић
Crno polje
Čija je senka na našem polju, oče?
Čovek ne stoji tamo,
drvo na njemu ne raste,
oblaka na nebu nema,
ptica preko polja ne leti.
Uzalud kopamo,
ne možemo da je iskopamo,
uzalud zatrpavamo,
ne možemo da je zatrpamo.
Sve crnje naše polje,
ne možemo više sejati na njemu,
ne možemo ni vode piti
sa nešeg izvora,
ne mogu nam se ni deca rađati
u našim kolevkama,
ne možemo ni umirati u našim kućama.
Čija je senka nikla
na našem svetom polju,
iz naše svete zemlje?
Polje je naše, sine,
i senka je naša na njemu.
Petar Pajić
Учионица српског језика и књижевности 