Док читате песму, замишљајте боје!
Погледајте снимак са “Видеопедије”.
Тема текста: опис поднева над острвом.
Мотивске целине: два дела песме. У првом је описана природа, а у другом пишчева осећања.
- опис острва у подне: доминира “младо крупно сунце пуно плама”, а боје су у контрастима: зелене боје шуме, љубичасте горе и модро море су супротност светло жутој, белој и сјају сунца над њима. Готово без знака живота, покрета, једино се појављује сребрни галеб. Осећање мира и спокоја избија из прве три строфе.
- Овакав опис природе постаје у песниковој души извор хармоније, мира и спокоја. Враћају сећање на родни крај и спокој детињства.
Примењени стилски поступци: опис је остварен многим епитетима, али и бојама. Светлост је остварена и глаголима: светли, светлуца, трепти, светли, пали. Коришћена је персонификација.
Версификациона анализа: пет строфа од по четири стиха, катрени, дванаестерац, обгрљена рима.
Врста лирике: дескриптивна или описна поезија.
Над острвом пуним чемпреса и бора,
Младо, крупно сунце пржи, пуно плама;
И трепти над шумом и над обалама
Слан и модар мирис пролетњега мора.
Љубичасте горе, гранитне, до свода,
Зрцале се у дну; мирно и без пене,
Површина шушти и целива стене;
Свод се светли топал, стаклен, изнад вода.
Прах сунчани трепти над испраним песком,
И сребрни галеб понекад се види,
Светлуца над водом. И миришу хриди
Мирисом од риба и модријем вреском.
Све је тако тихо. И у мојој души
Продужено видим ово мирно море:
Шуме олеандра, љубичасте горе,
И блед обзор што се протеже и пуши.
Немо стоје у њој сребрнасте, родне
Обале и врти; и светли и пали
Младо, крупно сунце; и не шуште нали –
Галеб још светлуца. Мир. Свуда је подне.
Поред воде
Пут месечев сребрн низ море се види,
Лежи бесконачан врх заспалих вала.
Мир. Задњи је талас дошао до хриди,
Запљуснуо сетно и умро крај жала.
Ноћ мирише тужно чемпресовом смолом.
Небо пепељасто. И копно и вода
Кô да ноћас дишу неким чудним болом,
Тиха туга веје са далеког свода…
А сто срца ноћас куцају у мени,
И цело ми биће буди се и диже
Часом некој звезди, а час каквој жени.
Све кипи у мени, ко плима кад стиже:
Као сад да постах! Докле звезде броде
Једне безимене ноћи, поред воде.
Учионица српског језика и књижевности 