Тема песме – човек и Бог
Мотивске целине:
Песник је инспирисан посетом Светој Гори и покушава да одреди однос човека и Бога- колико је човек продуховљен, близак богу, својом душом, својим прецима, својим свецима. Човек је мали, али мале идеје покрећу велики свет. Ситнице живот значе. Људи радознали духом, упорни, великодушни откривају свет за све нас.
Мало по мало човек открива свет, покреће га, сазнаје слој по слој. Увек смо суочени са својим незнањем, што више знамо, то више видимо колико не знамо – Аристотел.
Име је сам човек. Реч је сам човек. Човек се препознаје по речима које изговара. Име је његова бит. Свако име је суштина, човечност. У тој човечности сви се препознајемо. Свако јесте у свом имену.
Човек говори колико уме о Богу. Бог је загонетка. Он је сакривен у људском уметничком стваралаштву. Песник поставља и разрешава загонетку људског стваралаштва- свако стварање је део великог божјег дела. И сви смо уједињени-у Богу пред којим смо.
Стилске одлике:
Песма у прози је прелазна уметничка форма између прозе и слободног стиха. Штампана је као проза, али су њена унутрашња својства ближа лирици. Наглашена емоционалност, често лични тон и употреба првог лица једнине, ритмичност усклађена са мислима и осећањима исказаним у песми, сликовитост израза која је често сродна лирском изражавању.
Песме у прози писали су Јован Дучић, Иво Андрић, Миодраг Павловић.
Учионица српског језика и књижевности 