Есеј

Rečnik književnih termina:

ESEJ (fr. essai – pokušaj, ogled) – Kraći prozni napis u kome se izlažu lični utisci i pogledi na neko pitanje života, morala, nauke ili umetnosti. Po pravilu autori eseja ne upotrebljavaju naučne metode činjeničnog ili logičnog dokazivanja, već se pozivaju – izričito ili implicitno – na vlastito ili opšteljudsko iskustvo, nastojeći da retoričkim ili poetskim sredstvima približe čitaocu vlastita shvatanja. Budući da stalno lebdi između tri razne oblasti, tj. između književnosti, novinarstva i nauke – približavajući se katkad reportaži, katkad crtici, kratkoj priči ili pesmi u prozi, a katkad opet naučnom članku ili raspravi – esej je veoma teško definisati, i njegovo polje nije jasno određeno.

Engleski pisac, Aldos Haksli, poznat po distopijskom romanu “Vrli novi svet”, zapisao je da esej ima mnogo sličnosti sa romanom: to je literarno sredstvo kojim se može reći skoro sve o gotovo bilo čemu.

Eseji često čine sastavni deo velikih romana. Dobro je imati u vidu da pisanje eseja predstavlja fantastičnu vežbu za buduće romanopisce. Tolstoj, Man, Kami, Borhes… – svi su oni pisali eseje i, na taj način, sistematizovali građu za svoja prozna dela.

Osim u knjigama, eseje čitamo u novinama, naročito u nedeljnicima (kolumne) i na blogovima. Esej – to su, jednostavno rečeno, zapisane misli i stavovi. Međutim, kada hoćemo da zapišemo misao ili stav, moramo voditi računa o načinu pisanja, jer dolazi vreme za transformaciju: naše privatne misli treba organizovati (dopušteno je jedino da izgledaju haotično, ali u suštini moraju biti sređene) tako da komuniciraju sa drugima.

Kako se, dakle, piše esej?

1. Esejista mora da poznaje temu o kojoj piše. Na primer, ako piše o politici i aktuelnostima, mora da ima širi uvid u zbivanja, da poznaje istoriju i druge relevantne oblasti. Prašina koja ostaje iza naslova u novinama nije građa za esej. Ako hoćete da pišete o književnom delu – morate ga pročitati više puta. Ako vas pak više zanimaju teme vezane za svakodnevni život, morate imati određena iskustva (što ne znači da je dovoljno da ste “proživeli svašta” – bolje je ako ste, umesto toga, razmišljali o svačemu).

2. Morate imati sopstveni stav. Ne smete koristiti opšta mesta i klišee. Zgodno je sumirati tuđe stavove o određenoj temi, da biste o njima raspravljali sa sopstvene tačke gledišta. Ako nemate šta autentično da dodate – bolje da ne pišete uopšte.

3. Vodite računa o gramatici i pravopisu.

4. Odavno poznata forma “uvod-razrada-zaključak” je zakon, ali pazite šta ćete napisati u svakom od tih delova i izbegavajte poznate formule. Uvod ne pišite “radi reda”: njime treba da pripremite čitaoca za ono što mislite da mu saopštite.

Mislite, sedite, pišite.

Nastaviće se…

Esej ( fr. essaj- pokušaj) je kniževno-naučna vrsta u kojoj autor objedinjuje naučni pristup i književnu obradu s nastojanjem da izrazi lični stav o temi o kojoj piše. To je obično kratka forma u kojoj se posmatra kulturni ili društveni fenomen. Osnivaač ovog žanra je francuski renesansni književnik i filozof Montenj ” Ogledi” iz 1580. Esejistička metoda je eksperimentalna, u njoj se predstavljaju teze iz različitih perspektiva i razmišljanja o njima. Tako se čitaocu daje slika misaonog procesa od premisa do ocena i zaključaka,Ovja esej je datiran , Beograd, 1932. godine