Петар Пајић

Jedno ime

Još tvoje ime u mom sluhu gori,
šapuće ko priča, peva ko balada,
ime tvoje čuvam u zvezdanoj kori,
iza njega vreme u svoj bezdan pada.

Sa zaboravom samo se još bori,
ta jedna reč celim svetom vlada,
nalik južnoj vatri i severnoj zori,
i zapadnom vetru iznad našeg grada.

U tvom imenu su svi moji prostori,
mesta koja prođoh, mesto gde sam sada,
još tvoje ime u ušima gori,
kao trnov cvetić, kao bela rada.

Ništa

I

Kad odeš i kad se zatvore vrata
za tobom, kad počne po tvom licu
daljina da se ko magla hvata
i da ga pretvara u nesvesticu,

Kad počne vazduh samo da šumi
i pustoš neba zvezde da mrvi
na prognane zveri u šumi,
na očaj teški u mojoj krvi,

Niko te ne može više skriti,
svet je ovaj od tebe stvaran,
kad odeš, ceo prostor će biti
sa tobom jednom podudaran.

II

Svet će ostati tvoja slika,
rimovan s tobom. Ništa ne kvari
to što si takla. Kao muzika
izviraćeš iz svake stvari.

Povlačićeš nove linije
između nebeskih, svetlih trapeza,
satkana od čega niko nije,
od drhtavica i od jeza,

Od predela gde nismo bili,
od pesme za koju nismo reči
ni čuli još ni izmislili,
al koja tužno u meni ječi.

Zimski slog

Bože, opet zima. Belo ime.
Mećava u slogu. Sever u duši.
Zaleđene zvezde i hladne rime.
Vatra snega koja se ruši.
Bože, opet zima. Belo ime.

Reči od leda su u sluhu.
Izgovoreni slogovi zvone.
Mrznu se glasovi u vazduhu
i rukom mogu da se sklone.
Reči od leda su u sluhu.

Svet se pretvara u kristale.
Zaustavljaju se ptice od stakla.
Zaleđene vatre se pale.
Vreme je belog, tihog pakla.
Svet se pretvara u kristale.